*

Koračam stazom lagano i mislim o sličnosti između malih, seoskih, oskudno udešenih kafana i skromnih božanskih hramova. Ima nešto u tim kafanicama što čoveku dođe poput bogomolje u kojoj okupljanje ljudi uz alkohol i strune ciganskih tamburica liči na kakvo molitveno sabranje, u kojem se čovek oseća prirodnije i u ispoljavanju svojih osećanja, bilo setnih, bilo veselih, postaje iskreniji i otvoreniji prema drugim ljudima. Čini mi se da su u kafani svi ljudi isti, nepoznatim, kao rođačkim sponama vezani, te podsećaju na jednu neobičnu porodicu.