***

I opet jesen. Kao moranje, neminovnost, kao po zloj kobi isplanirana prohladna jutra i prerano započete večeri. I opet tužni zlatni sjaj gledam sa prozora, osluškujem šapat nekog podmuklog vetra koji me omamljuje i donosi miris koji me podseća na nešto... Nešto tužno. Suviše tužno da bi se moglo izreći prostim rečima. Sivilo dana i ona lukava tama noći koja ne dopušta da razaberem gde su se povukli daleki i nedostižni snovi koji se u nebrojenim sitnim svetlima javljaju u letnjim noćima. Tako je tužna jesen, i ova jesen koja sad dolazi. Možda tužnija od svih prošlih jeseni. Ili mi je mladost ostarila pa ne podnosi prolaznost vremena kao nekad...