I opet jesen. Kao moranje, neminovnost, kao po zloj kobi isplanirana
prohladna jutra i prerano započete večeri. I opet tužni zlatni sjaj gledam sa
prozora, osluškujem šapat nekog podmuklog vetra koji me omamljuje i donosi
miris koji me podseća na nešto... Nešto tužno. Suviše tužno da bi se moglo
izreći prostim rečima. Sivilo dana i ona lukava tama noći koja ne dopušta da
razaberem gde su se povukli daleki i nedostižni snovi koji se u nebrojenim
sitnim svetlima javljaju u letnjim noćima. Tako je tužna jesen, i ova jesen koja
sad dolazi. Možda tužnija od svih prošlih jeseni. Ili mi je mladost ostarila pa
ne podnosi prolaznost vremena kao nekad...
