Sramota

 

Lica

Lica

Već godinama se noći ne menjaju. Ne iznenađuju me nekim čudesnim promenama. I dan mi uvek počinje isto. U onom svečanom času, kad više nema ni najmanjeg prostora na zemlji za ma jednu česticu mraka, i kad je najurena noćna tama u neki nepoznati i daleki, gotovo nepostojeći prostor, na moje prozore pokucaju ista lica. Ona davnašnja i zaboravljena lica, koja pred mojim vratima stoje kao na molitvi, sklopljenih ruku i uplakanih očiju, bezglasnim šapatima vapeći za malo sna, odmora i spokoja. 

Kao nepoželjni i zastrašeni duhovi vremena bez granica oni dolaze u moje odaje, tražeći od mene pomoć i utehu, sabijajući se u ćoškovima moje sobe, klečeći, kao da pred Bogom pokazuju iskupljenje za kakav stravičan greh. I ja ih puštam, odstojim i istrpim njihove nerazumljive i na reči neprevodive rituale kojima izvore, smisao i cilj ne razaznajem. A kad dođe trenutak da im jasno i izbliza sagledam lica, oni već nestanu. Kao da ih nije ni bilo. Poput neuhvatljivih delića vazduha, dižu se u nebesa, daleko, iznad svih svetova, lebdeći na neznatnim stazama koje moje noge ne dotiču. I dok se osvrnem, sukobljavajući se sa nemilosrdnom dnevnom svetlošću koja ne mari za umor mojih očiju, nikog od gostiju nema. Zažalim što dan sporo odmiče i što me sati ne slušaju, već me puštaju da sa nestrpljenejm iščekujem taj poseban trenutak. A onda opet. Iznova. Veče. Noć. I kratkotrajni čas pred samo rađanje sunca. Jedan čas i ništa više. Kao jedan dah. Kao jedan mali, sićušni život koji niko sem mene ne proživi. U tom svečanom času vidim sva lica nekih još nezabeleženih pripovesti.

***

Maglovita novembarska noć. Iz obližnjih kuća kroz dimnjake izbija gust dim koji se sablasno izvija kao kakva nečasna pojava, kao neman koja lebdi u nepoznate visine. Grozna noć! Demonska! Ima nečeg neprirodnog i jezivog u ovom mesecu. Nije ni jesen ni zima, već neko zloćudno doba koje ne najavljuje ni smrt ni rođenje. Nije ni vreme, ni nevreme. 

***

Ne znam šta to u životu desi. Šta se menja, i da li se menja? Da li se prilike prilagođavaju ljudima, ili se ljudi menjaju da bi se prilagodili novim prilikama? 

Lepota

Jer, ono što jednom naše oko vidi nikad se posle oku ne vraća. Lepota je upravo u čari jedinstvenog trenutka.

 

Ostrvca pravde

Jednom mi je jedan čovek rekao da na ovom svetu ima pravde, ali da je ima na takozvanim ,,ostrvcima pravdeʻʻ. Dakle, nije da je nikako nema, već je ima samo na ostrvcima u čitavom univerzumu. Pretpostavljam da ni tih ostrvaca nema u velikom broju. Tako mi se čini. I neretko pomislim da su ta ostrvca pravde od mene vrlo udaljena i meni nedostižna i nepoznata i da ih gotovo nikada neću moći posetiti. 

***

Pravi, iskusan, školovan i obrazovan čitalac bi ponekad morao pročitati nešto i od šund literature, a njegova čitalačka zrelost i inteligencija se ogledaju u njegovoj sposobnosti da od lepe književnosti odvoji ona dela koja joj ne pripadaju.