***

Maglovita novembarska noć. Iz obližnjih kuća kroz dimnjake izbija gust dim koji se sablasno izvija kao kakva nečasna pojava, kao neman koja lebdi u nepoznate visine. Grozna noć! Demonska! Ima nečeg neprirodnog i jezivog u ovom mesecu. Nije ni jesen ni zima, već neko zloćudno doba koje ne najavljuje ni smrt ni rođenje. Nije ni vreme, ni nevreme. 

Migrena

Migrena. Mala smrt. Nije ni smrt. Jer, ne umire. Ali, liči na umiranje. Odumiru delovi tela. Bol u glavi ima apsolutnu slobodu. Steže. Sve jače. Neko je na glavu stavio nekakvu spravu za mučenje. Možda stegu. Pritisak je nepodnošljiv. U sobi je mrak. Sasvim. Gust mraka. Toliko da ni zračak svetlosti ne sme da probije u sobu. Ali, javlja se i neki irealni strah od tog istog mraka koji je očima trenutno preko potreban. Ipak, zla svetlost se podmuklo prikrade. A kapci su teški. Spušta ih kada počnu da se kreću pomahnitale tačkice i bledunjave niti. Oslepeće! Glava se tada precizno deli na dve polovine, na bolesni i zdravi deo lobanje. Onaj onesposobljeni levi deo, na koji su se obrušili zidovi kuće, ne živi. Samo trpi bol. Desni, zdraviji, kao da ne postoji. Tek na momente daje znake života. Dok desno oko pokušava da se sabere u mraku, levo, željno tmine, ni nepomišlja da progleda, jer će ga nepodnošljiva bol izbiti iz lobanje. Leva strana je paralisana bolom. Kao da na njoj leži kamen. Ili se stena odvalila i pala na levi deo glave. Raspada se lobanja. Desna strana nikako ne reaguje. U glavi je tesno. Napeto. Ni za najsitniju misao nema mesta. U fetusnom položaju, leži na položaju, skuplja se kao nejaka životinja koja je rastrzana i raspolućena.  I dok se mišići kidaju u grču, žudi za jednim krikom, jaukom. Ali, govor je oduzet. Nabija jastuk preko glave. Kao da se brani od nekog. Sad je najgore. Sad nikako ne sme ona pakosna svetlost da dođe. Ta svetlost udara po kapcima, onda ih seče i počinje da kopa oči iz duplji. Razara oči! Kida zenice! Beonjače prži! Nemilosrdno! A u dupljama je vrelo. Kulja vatra i ide unutra, u glavu. 

Poludeće, izgubiće razum. Bol migrene kod nekih ljudi izaziva šizofreniju. Možda već ludi. Ko bi normalan podneo ovakav bol,pita se.

Sledi povlačenje. Najpre mučnina, pa povraćanje, zatim faza polusvesti i paraliza čitavog tela, što je zapravo najava za ono najgore što tek sledi – stanje posle glavobolje. Treba oporaviti mozak koji je pretrpeo zlostavljanje i razdražena čula primiriti. 

 

Ima li migrena smisla? Kuda sve ovo vodi? Je li migrena, možda, priprema za neki drugi oblik mučenja? Jer, svaki novi napad je agresivnijji, nemilosrdniji prema levoj strani glave. I preti da se olako priširi na čitavoj lobanji. Jer, u onom momentu kada se glavobolja ponosno vrhuni, odnoseći prevlast u centralnom nervnom sistemu, misao o bolu postoji samo kao misao o bolu u celoj glavi. Ni lekovi više ne pomažu. Pije ih po navici. Lekari kažu, tako je sa migrenom. Od nje se ne umire, sa njom se živi. Besmislena konstatacija! Sa migrenom se polovično živi!  

...

Sve što se oko mene, sa mnom i sa drugima zbivalo ostavilo je neizbrisiv trag na mene kao čoveka i pisca, ali ono što mi je najteže palo u životu i što me je pogodilo strašnije nego ma čija smrt ili bolest, bila je ova rečenica: ,,Kad su bogovi stvorili ljude, smrt su odredili za njih, a život zadržali za sebe.ʻʻ

 

***

***

Sve što se oko mene, sa mnom i sa drugima zbivalo ostavilo je neizbrisiv trag na mene kao čoveka i pisca, ali ono što mi je najteže palo u životu i što me je pogodilo strašnije nego ma čija smrt ili bolest, bila je ova rečenica: ,,Kad su bogovi stvorili ljude, smrt su odredili za njih, a život zadržali za sebe.ʻʻ

 

***

Ne mogu da se ne začudim i ne zapitam nad onom starom i često izgovorenom rečenicom koja sve više u mojoj misli dobija notu apsurda. Kad se kaže za nekog-umro je prirodnom smrću.

Zar smrt može biti i neprirodna? 

***

I kada ih smrt razdvoji, ona će tražiti neko srkiveno nebo, čekaće ga tamo gde je sve ništa, gde se ne mere sati, gde se noć ne razdvaja od dana. Makar to bio i pakao sa stražom nečasnih duhova, ona će izgovarati neku svoju molitvu. Onu molitvu koju govore žene koje vole. I satana bi se sažalio i spustio koplje kad bi čuo te reči i zagrlio bi milostivog Boga. I ne bi bilo mržnje.

(,,Žena’’)

***

Od svih ovozemaljskih nesreća i boli sa kojima se živ čovek mora suočiti najveća je i od svih istina istinitija prolaznost. Sve prolazi. Troši se. Nestaje. Gubi se i ostavlja tragove koji prerastaju u spomen i sećanje, da bi na kraju i ti najmanji dokazi prošloga života sasvim iščezli i, gotovo nasilno, neumoljivo, bili izbrisani sa sudbinske hartije kao izbledeli i dotrajali redovi nikad napisane jedinstvene knjige.

Ali, ja ne dižem pobunu. Ja ne poričem smrt i ne žalim rođenje. Ja ne vodim bitku sa životom i ne oplakujem nad jednakom sudbinom svih nas nesvesno palih. Ja priznajem starost, kraj i jedinu konačnost svih živih. Samo, sad mi u ovom smiraju teško pada činjenica da uprkos bledoj veri na koju se sve kukavnije oslanjam, sve prolazi. Zar je to sve što ostaje posle nas? Zar je sav smisao u tome? U prolaznosti...

***

- I opet će biti rata. Opet. Ali, rata bez žrtava. Jer, treba da prežive oni koji su mrtve videli i čuli. Da iz grobova izađu oni pređašnji, a da u grobove legnu neki novi leševi. I da se tako uskomeša, uzbuni sve živo i mrtvo. A bogovi da se smeše ljudskoj gluposti i ludosti. I da sede gore na tronovima, kao bekrije u kafani, da se kuckaju čašama i nazdravljaju dok mi pucamo jedni na druge. Mora opet biti rata! Pa, kad počnemo da se ubijamo, da niko od nas ne umre, a da svi u smrt odemo!

(,,Preživeli leš’’)

Noć

Noć

Nisam ja neki pisac. Ja samo volim da čitam. Najčešće noću. U gluvo doba, kad se ni senke živih ne naslućuju. Ne znam zašto i kako to biva da je noć najpogodniji teren za najintimnije trenutke. Opasno doba. Tajnovito. Čudesno. Doba za greh, doba za milostinju. Polje satkano od lavirinta u kojem izlaz ne postoji, a razum, zaslepljen strastima, gubi svaku sposobnost. A meni opet ništa nije draže od samotne, tihe noći. Kada zaškripi tišina pod stražom jedinog noćnog besmrtnika.

Ponekad pribeležim nešto. Da li da olakšam duši ili... Otme mi se misao, ode na pustu belinu. Nerado govorim o sebi. Ne volim svoju priču. A moram da je nosim kao što se nosi srce u grudima. Ne vidiš ga golim okom, a znaš da bije u tebi. Nemam naviku da govorim o sebi. Valjda mi je narav takva. Ili je za sve kriva višegodišnja samoća od koje ne želim da pobegnem. Biva tako da ljudi dugo žive sami, pa im svako živo biće zasmeta kao uljez. Žive ljudi kao mrtvi. Možda je to slučaj sa mnom. Ne volim da pišem o sebi. Izbegavam sebe koliko je moguće, a opet se odlomi neki delić moje priče i kradom uđe među ispisane redove. Ne umem da ukrotim čestice priče koju uporno pokušavam da umrtvim. Uprkos mojoj nameri da je obeshrabrim i osujetim, ta priča se u odlomcima oglašava inateći se činjenicom da joj svaki korak moje olovke produžava život.

Kažem, nisam ja neki pisac. Još mi fali one nesvesne hitrosti, snalažljivosti koja se ne vidi dok u nemom hodu moje misli prekoračuju granicu između sna i jave, bežeći iz moje glave kao najurene grešnice, spokoj tražeći na hartiji. Nedostaje mi ukroćena reč, kao sužanj, kao mirna, čestita istina, sveti zakon pravila i reda, jasnost, preciznost. I najposle, lepota koja se u njoj ogleda, a traži se duhovnim očima. Eto, i sad, dok pokušavam da izvedem prostu računicu o onome što činim i što jesam, u pitanje dovodeći čitav proces u kojem maskirani glasovi ogoljavaju svoje duše i postaju svedočanstva nekadašnjih poteza na slici koja ne postoji, čini mi se da uzalud gubim dragoceno vreme. Tako je naporno i mučno da pišem o tome. I ne znam zašto me noć kinji u praznini i primorava me da pišem. A davno je odmakla ponoć, i već nazirem da će negde izbiti prvi zračak sa dalekih nebesa. Ja sedim, osluškujem kako diše vetar, kao bolesnik na izdisaju. Da li se to i priroda muči, saosećajući sa mojim bolestima? Možda mi se dodvorava da je urazumim i razumem kao brata i prijatelja. Ili me obmanjuje, nagoneći me da skrenem misao na drugu stranu, da legnem na jastuk i zaboravim ovaj težak čin. 

***

***

Pomišljao je da se ubije. Ali, misao o smrti je bila nestabilna, nesigurna. Obično se prikradala kada bi se sasvim otreznio. Pijanom mu nikad nije padalo na pamet da digne ruku na sebe. Tek kada bi alkohol ispario iz njega, zagledao bi svoj pištolj i zamišljao kako bi to bilo. Samo jedan metak. Precizno. U glavu. Bez dvoumljenja i odlaganja. Stisak okidača. Brzo. Jednom je prislonio pištolj na slopoočnicu, stavio prst na okidač. Razvijao je scenario. Kao da je pravio generalnu probu samoubistva. Ubio bi se, bez sumnje, ne bi to bio samo pokušaj. I ne bi promašio. Samo jedan metak bi ga usmrtio. Ali, kako bi izgledao sam taj trenutak? Raskid sa životom. Kad srce stane. Prekid disanja. Apsolutno iščeznuće svesti. Napuštanje stvarnosti. Slepilo. Nemost. Gluvoća. Smrt svega, svakog čula. Kidanje linije koja čoveka deli od smrti. Šta čovek poslednje vidi, čuje, oseti? Kakav je poslednji dah? Koliko uopšte traje umiranje pri takvoj smrti? Nebitno je da li smrt boli. Zapravo, možda ni nema vremena za bol. Mora biti da takvo umiranje traje kratko. Vrlo kratko, da se prodor metka kroz lobanju ni ne oseti. Samo prođe. Brzinom svetlosti. Rasprska glavu. Sklonio je pištolj sa čela. Odustao je ni sam posle ne znajući kako i zašto. Tek, spustio je pištolj u futroli. Možda je u njegovoj najiskrenijoj misli o sopstvenom postojanju sve bilo obesmišljeno. Možda je postao stvorenje bez ikakvog smisla. Čovek na pola mrtav. Preživeli leš.

(,,Preživeli leš’’)

Apokalipsa

Oskrnavljena priroda. Obespravljeni ljudi. Orobljena kultura. Slepilo uma. Invaliditet tela. I smrt na rođenju. Kao apokaliptična nesreća. A sve je stvarnost. Savremena stvranost. Sadašnjost bez naznaka svetlosti moguće budućnosti.