***

Od svih ovozemaljskih nesreća i boli sa kojima se živ čovek mora suočiti najveća je i od svih istina istinitija prolaznost. Sve prolazi. Troši se. Nestaje. Gubi se i ostavlja tragove koji prerastaju u spomen i sećanje, da bi na kraju i ti najmanji dokazi prošloga života sasvim iščezli i, gotovo nasilno, neumoljivo, bili izbrisani sa sudbinske hartije kao izbledeli i dotrajali redovi nikad napisane jedinstvene knjige.

Ali, ja ne dižem pobunu. Ja ne poričem smrt i ne žalim rođenje. Ja ne vodim bitku sa životom i ne oplakujem nad jednakom sudbinom svih nas nesvesno palih. Ja priznajem starost, kraj i jedinu konačnost svih živih. Samo, sad mi u ovom smiraju teško pada činjenica da uprkos bledoj veri na koju se sve kukavnije oslanjam, sve prolazi. Zar je to sve što ostaje posle nas? Zar je sav smisao u tome? U prolaznosti...