***

Ja ne znam šta je na drugom kraju, na suprotnoj strani reke koju ne vidim, ali je čujem kako zapljuskuje talasima u svojim nemirinim danima, i ne znam kuda će me odvseti ova strepnja, strašnija i nesnosnija od najcrnjeg dečijeg košmara. Ali, slutim, mora biti nečega. Nemoguće je da posle svega ostane ništa, nula, praznina. Mora biti nekog drugog života. Mora da i sa one druge strane reke stoji neko obuzet pitanjima kako je sad ovde. Možda su se duše upokojenih predaka nastanile na toj obali, ne želeći da mi šalju znake i signale, puštajući me da kao i oni sami živim u strahu i nezvesnosti šta posle svega ostaje i biva.