***

I kada ih smrt razdvoji, ona će tražiti neko srkiveno nebo, čekaće ga tamo gde je sve ništa, gde se ne mere sati, gde se noć ne razdvaja od dana. Makar to bio i pakao sa stražom nečasnih duhova, ona će izgovarati neku svoju molitvu. Onu molitvu koju govore žene koje vole. I satana bi se sažalio i spustio koplje kad bi čuo te reči i zagrlio bi milostivog Boga. I ne bi bilo mržnje.

(,,Žena’’)

***

U ovim šizofrenim, nezlonamernim kreiranjima svetova koji su jednim delom nastali od otetih naslaga ovozemaljskog sveta, a drugim delom od nepostojećeg, irealnog i neviđenog, još mogu da osetim da nije sve ništa. Da se ne rađa iz ništavila. I da plod koji u tom tvorenju nastaje ipak nije ništa.

Uljez

Ja više nisam ništa. Nisam živ čovek, nisam ni leš. U meni nema mesta ni za prazninu. Ja ne dišem. Moje srce ne kuca. Uljez sam među živima, a mrtvi me ne primaju sebi. Ali, kroz mene i dalje struji dašak umrlog života. Lutam kao odmetnik postojećih i nepostojećih svetova, tražim stanište, makar bilo privremeno. Sva vrata se preda mnom zatvaraju. Ja sam stranac, tudjinac medju svojima, odnarodjeni član porodice, društva i nacije. Ja sam obespravljeni stanovnik ničije zemlje.

Ove moje reči nisu vapaj i žalopojka nad teškom sudbom, već mučno priznanje koje tkam u noćima besanice, tražeći sebi srodnu dušu koja je kao i ja bezvoljno bačena na ovu grubu zemlju. 

***

Ja ne znam šta je na drugom kraju, na suprotnoj strani reke koju ne vidim, ali je čujem kako zapljuskuje talasima u svojim nemirinim danima, i ne znam kuda će me odvseti ova strepnja, strašnija i nesnosnija od najcrnjeg dečijeg košmara. Ali, slutim, mora biti nečega. Nemoguće je da posle svega ostane ništa, nula, praznina. Mora biti nekog drugog života. Mora da i sa one druge strane reke stoji neko obuzet pitanjima kako je sad ovde. Možda su se duše upokojenih predaka nastanile na toj obali, ne želeći da mi šalju znake i signale, puštajući me da kao i oni sami živim u strahu i nezvesnosti šta posle svega ostaje i biva.