Ja više nisam ništa. Nisam živ čovek, nisam ni
leš. U meni nema mesta ni za prazninu. Ja ne dišem. Moje srce ne kuca. Uljez
sam među živima, a mrtvi me ne primaju sebi. Ali, kroz mene i dalje struji
dašak umrlog života. Lutam kao odmetnik postojećih i nepostojećih svetova,
tražim stanište, makar bilo privremeno. Sva vrata se preda mnom zatvaraju. Ja
sam stranac, tudjinac medju svojima, odnarodjeni član porodice, društva i nacije.
Ja sam obespravljeni stanovnik ničije zemlje.
Ove moje reči nisu vapaj i žalopojka nad teškom
sudbom, već mučno priznanje koje tkam u noćima besanice, tražeći sebi srodnu
dušu koja je kao i ja bezvoljno bačena na ovu grubu zemlju.
