Uljez

Ja više nisam ništa. Nisam živ čovek, nisam ni leš. U meni nema mesta ni za prazninu. Ja ne dišem. Moje srce ne kuca. Uljez sam među živima, a mrtvi me ne primaju sebi. Ali, kroz mene i dalje struji dašak umrlog života. Lutam kao odmetnik postojećih i nepostojećih svetova, tražim stanište, makar bilo privremeno. Sva vrata se preda mnom zatvaraju. Ja sam stranac, tudjinac medju svojima, odnarodjeni član porodice, društva i nacije. Ja sam obespravljeni stanovnik ničije zemlje.

Ove moje reči nisu vapaj i žalopojka nad teškom sudbom, već mučno priznanje koje tkam u noćima besanice, tražeći sebi srodnu dušu koja je kao i ja bezvoljno bačena na ovu grubu zemlju. 

***

- I opet će biti rata. Opet. Ali, rata bez žrtava. Jer, treba da prežive oni koji su mrtve videli i čuli. Da iz grobova izađu oni pređašnji, a da u grobove legnu neki novi leševi. I da se tako uskomeša, uzbuni sve živo i mrtvo. A bogovi da se smeše ljudskoj gluposti i ludosti. I da sede gore na tronovima, kao bekrije u kafani, da se kuckaju čašama i nazdravljaju dok mi pucamo jedni na druge. Mora opet biti rata! Pa, kad počnemo da se ubijamo, da niko od nas ne umre, a da svi u smrt odemo!

(,,Preživeli leš’’)

***

***

Pomišljao je da se ubije. Ali, misao o smrti je bila nestabilna, nesigurna. Obično se prikradala kada bi se sasvim otreznio. Pijanom mu nikad nije padalo na pamet da digne ruku na sebe. Tek kada bi alkohol ispario iz njega, zagledao bi svoj pištolj i zamišljao kako bi to bilo. Samo jedan metak. Precizno. U glavu. Bez dvoumljenja i odlaganja. Stisak okidača. Brzo. Jednom je prislonio pištolj na slopoočnicu, stavio prst na okidač. Razvijao je scenario. Kao da je pravio generalnu probu samoubistva. Ubio bi se, bez sumnje, ne bi to bio samo pokušaj. I ne bi promašio. Samo jedan metak bi ga usmrtio. Ali, kako bi izgledao sam taj trenutak? Raskid sa životom. Kad srce stane. Prekid disanja. Apsolutno iščeznuće svesti. Napuštanje stvarnosti. Slepilo. Nemost. Gluvoća. Smrt svega, svakog čula. Kidanje linije koja čoveka deli od smrti. Šta čovek poslednje vidi, čuje, oseti? Kakav je poslednji dah? Koliko uopšte traje umiranje pri takvoj smrti? Nebitno je da li smrt boli. Zapravo, možda ni nema vremena za bol. Mora biti da takvo umiranje traje kratko. Vrlo kratko, da se prodor metka kroz lobanju ni ne oseti. Samo prođe. Brzinom svetlosti. Rasprska glavu. Sklonio je pištolj sa čela. Odustao je ni sam posle ne znajući kako i zašto. Tek, spustio je pištolj u futroli. Možda je u njegovoj najiskrenijoj misli o sopstvenom postojanju sve bilo obesmišljeno. Možda je postao stvorenje bez ikakvog smisla. Čovek na pola mrtav. Preživeli leš.

(,,Preživeli leš’’)

...