***
Pomišljao je da se ubije. Ali, misao o smrti je
bila nestabilna, nesigurna. Obično se prikradala kada bi se sasvim otreznio.
Pijanom mu nikad nije padalo na pamet da digne ruku na sebe. Tek kada bi
alkohol ispario iz njega, zagledao bi svoj pištolj i zamišljao kako bi to bilo.
Samo jedan metak. Precizno. U glavu. Bez dvoumljenja i odlaganja. Stisak okidača.
Brzo. Jednom je prislonio pištolj na slopoočnicu, stavio prst na okidač.
Razvijao je scenario. Kao da je pravio generalnu probu samoubistva. Ubio bi se,
bez sumnje, ne bi to bio samo pokušaj. I ne bi promašio. Samo jedan metak bi ga
usmrtio. Ali, kako bi izgledao sam taj trenutak? Raskid sa životom. Kad srce
stane. Prekid disanja. Apsolutno iščeznuće svesti. Napuštanje stvarnosti.
Slepilo. Nemost. Gluvoća. Smrt svega, svakog čula. Kidanje linije koja čoveka
deli od smrti. Šta čovek poslednje vidi, čuje, oseti? Kakav je poslednji dah?
Koliko uopšte traje umiranje pri takvoj smrti? Nebitno je da li smrt boli.
Zapravo, možda ni nema vremena za bol. Mora biti da takvo umiranje traje
kratko. Vrlo kratko, da se prodor metka kroz lobanju ni ne oseti. Samo prođe.
Brzinom svetlosti. Rasprska glavu. Sklonio je pištolj sa čela. Odustao je ni
sam posle ne znajući kako i zašto. Tek, spustio je pištolj u futroli. Možda je
u njegovoj najiskrenijoj misli o sopstvenom postojanju sve bilo obesmišljeno.
Možda je postao stvorenje bez ikakvog smisla. Čovek na pola mrtav. Preživeli
leš.
(,,Preživeli leš’’)
