Strah

Strah

Postoje mnoge priče. Tužne, tragične, sa sve onim nesrećnim junacima, koji zapravo nisu nikakvi junaci već se po nekakvoj navici tako nazivaju. Pre su to poniženi i uvređeni, kukavni nesrećnici koje bi trebalo zaboraviti i uništiti svaki postojeći trag njihove sudbine. Ugušiti ih da ne uznemiravaju slušaoce. Da ne podsećaju na bol i patnju.

Postoje one lepe i umiljate priče, priče koje se uz osmeh pripovedaju. To su vedre priče o pravim junacima, Božijim izabranicima, privilegovanim smrtnicima koje je neznana sila milošću zadojila i osmehnula im se, bilo to slučajno ili namerno. Ti junaci ostaju besmrtni i posle svojih umiranja. Žive večitim životom služeći kao nada i uteha slabašnima i očajnima.

Postoje smešne priče, postoje isprazne i besmislene priče. Zatim, one koje su svačije, svakodnevne i koje su vremenom prestale da imaju ikakav značaj, jer su jednostavne i gotovo neprimetne u svojoj uobičajenosti. Čitav čovečanski vek prožet je pričama koje se sudaraju i ukrštaju, i opet razilaze i granaju, odvajaju svojim putevima, odlazeći u zaborav ili stičući spomen neizbrisivog sećanja. Ali, oduvek su moju pažnju posebno privlačile one priče koje se nikad nisu čule. Ili su se samo šapatom oglasile. To su priče koje kao kakva zločinačka nedela nose crnu i sramnu notu, te su stoga zabranjene. One se ne pričaju. Ali su nekim nečujnim glasovima ispripovedane. Bar se zna da negde postoje i da žive kao duhovi svih vremena. Priče koje se prećute, o kojima se ćuti. Jer, kad bi se njihove reči izgovorile javno, pred svetom, ma pred jednim čovekom, došlo bi do opšte propasti i uništenja koje oporavku ne ostavljaju nikakve nade. Priče o tajnim ljubavima, o ratnim poduhvatima, o prevarama i preljubama, priče o lažima i istinama, priče o grehu.

Slušajući pripovedanja različitih pripovedača, u različitim vremenima i prostorima, sve više je moju misao okupiralo ubeđenje da svaki čovek na ovoj planeti ima neku svoju tajnu priču. Jedinstvenu zabranjenu priču koju, ni kad ostane sam, zatvoren u četiri zida, ne sme da izgovori. To je ona priča koju duboko zatrpava u sebi, tražeći joj tamničarske odaje u mračnim i hladnim predelima svoje duše. Zaključava je, zakiva lancima i katancima da nikad svetlost dana ne ugleda. I ulaže sve moguće napore, svim silama se trudi da osigura prikriveni prostor, da ga odvoji od sebe i izmesti iz sopstvenog bića, ne bi li bio spokojan i oslobođen od bojazni da će se jednom tajna priča otrgnuti i prevariti ga progovarajući sama mimo njegove volje. Iako se ona neretko oglašava u njemu, kao prestravljeno i napušteno dete u stravičnom mraku, on je ignoriše, okreće glavu od nje, zatvara oči i uši, praveći se lud, glumeći pred njom da je ne poznaje i da nikad za nju nije ni čuo. Ratsrzan između odluke da do groba ćuti i potrebe da bar nekad i nekome ispovedi svoju muku, umoran i iscrpljen dok bdi na straži, neprijatelj samome sebi, čovek sa nepoverenjem zagleda svoj lik i pita se ima li nekog drugog čoveka na svetu u kojeg može imati poverenja. Osramoćen zbog paranoidnog stanja, zastrašivan sopstvenom nevericom, osvrćući se oko sebe, sa zadrškom ispitujući i najbliže prijatelje, čovek gotovo da silazi sa uma opterećen pitanjem svoje tajne priče i časom u kojem bi mogao da progovori. U toj nepodnošljivoj i neizrecivoj borbi koju je primoran da vodi dok razmišlja kako da okonča odnose sa svojom pričom, zakleti nemi pripovedač nikad nije siguran da li je na pravom putu. Među tim tihim i nemim govornicima neretko se nađe pojedinac koji smogne sulude hrabrosti te na neki samo njemu znan način pokušava da iznedri iz sebe ako ne celu priču, bar jedan njen deo. Ali, sa teškim naprezanjem, uz nemerljivo kajanje, jer izneverava svoju zakletvu, i jer tek na momente prestaje da bude rob svoje tajne priče. Jer, ta tajna je najstrašniji dželat koji se namerio da uništi ljudsko biće.

Malo je onih koji znaju šta znači to biti rob tajni. Čuvati je i ne moći je poveriti nikom. Slušati je kako šapuće kao demon iskušač, gušiti je da se ne oglasi. Možda su zato ti odvažni i smeli pojedinci odlučili da pišu. Tako govore i ćute, iznose poluistine, stvari koje i jesu i nisu, koje su bile, i koje bi mogle biti. U kanale izmaštanih dimenzija, koje se kao priviđenja otkrivaju u neznanim momentima ushićenih stanja uma i duše, ti zaneseni pojedinci zakivaju na zidovima večitog vremena zapise o onome što znaju. I tako i sami nesvesni svog otkrića, zapravo otvaraju put ka objavljivanju onog što se taji, ali na najsavršeniji i najbezbolniji mogući način. Pisati i poštovati tajnu, ujedno joj biti izdajnik. Možda je to zlatno rešenje za kojim i ja tragam već godinama. To pisanje. Možda je ono jedino sigurno oružje kojim mogu da zavaram, ako već ne mogu sasvim i u celosti da pobedim, strah!

Mesečeva boginja

Mesečeva boginja

,,Video sam još Mesec, sjajan, 

pa se i nehotice osmehnuh.

On je svud isti, jer je mrtvac.’’

                                                Miloš Crnjanski

Kao u onoj staroj tužnoj pesmi.

Ubogi sprovod.

Sneg sa kišom dosadno sipa.

Umorne noge u teško blato upadaju

i stazu do tamo krče.

Do konačnog.

Zamornu tišinu poneki uzdah,

sramežljivi vapaj poremeti.

Dok vetar poslednju uspavanku pevuši

i osluškuje note koje priroda diktira,

lagano ide crna kočija.

Kočija kao da klizi po drumu,

sama.

I na nju se prozeblim rukama

neki tamni ljudi oslanjaju.

I tako korak po korak,

staza biva sve kraća,

a Endimionov san sve bliži.

Da l’ je čeka nova mladost,

otkrovenje neviđenih leta?

Tek, kao da se kroz zamračeno nebo

ponoćni svetionik promoli krišom.

To je onaj što svakim jutrom umire

i svake večeri se rađa.

Uvek isti,

danas nešto bled

kao bolesnica na samrti.

Žalostan i strašan,

u naručje novu dušu

na pokajanje prima.

To je ona staza kojom sada hoda kočija bez konja.

To je ona staza kojom sada ide mesečeva kći.

Nije ni starica, a nije ni devojka.

Prekrštenih ruku do meseca se uspinje.

Kao pero laka,

kao ponoć crna.

Usne modre, tvrde.

Na čelu beline kao snegom zavejane.

Hladna kao led.

Čvrsta kao kamen.

Bez smeška,

bez tuge,

bez srdžbe,

bez jada.

Lice bez osećaja,

usta bez reči,

misao bez briga.

Nema i gluva,

bez vida,

bez daha.

Leži tako sama na postelji od drveta.

Razjapljena čeljust crne majke zemlje

čeka gladna, željna

u sebe da je primi.

Ona, sestra sunca i zore,

svečano i žalosno u crnicu tone.

Nad glavom joj voštanica bespomoćno pišti.

Možda će, kao nekad stara boginja,

putanjom noćnog besmrtnika silaziti

i svojim nemim usnama

one koji je danas prate poljubiti.

Kiša se u sneg pretvorila

i sneg je kišu ispio.

Magla zamrsi i pomeša

tela pahulja i kapi.

Žalosno se zagrliše borovi i jele

i kržljavim granama,

kao aveti u strahu,

poslednji poklon načiniše.

Neko propoved o vaskrsenju poče

i ruke ka nebu diže.

Zajeca zvono.

Graknu gavran.

Odjeknu ,,Aliluja’’.

I ode crna ptica u tišinu.

Od praha u prah.

Od nepostojanja u večnost.

Od bića u ništa.

Od svesti u neznan.

Oh, starost je večna!

Ona ne dolazi,

ona uvek traje.

Da li posle dana,

godine il’ veka,

jednako je bolna,

jednako je sramna.

To lukava samrt

u mladost se svlači

kad se život začne.

Mladost, to je laža,

varka, priviđenje

kad opijena duša

tek začetim životom

sanja da se budi.

Tad ništa ne počinje,

već se sve svršava!

***

Opet me je glava prevarila u deliću sekunde. Misao je, željna predaha, posrnula. Na čas mi se desilo da zaboravim da nesreća uvek ide u svoj dom. 

...

***

U nastojanju da u svemu što se oko mene i sa mnom zbiva u ovom privremenom i prolaznom boravku nađem logične i smislene veze, uzroke i posledice, koristi i štete, sve više je u moju misao ulazio trulež alogičnosti i sve mi se više činilo da šta god da se dogodi rađa se po nekakvoj igri slučaja. Na kraju me je putanja razočaravajućih misli dovela do saznanja da je i ta lukava igra slučaja, kao kakva đavolja rabota, lišena i najmanjeg zrna smisla. 

Ili nije svagda i svugde ovako? Mora biti da negde postoji neki meni još nepoznat prostor, makar krajičak zemlje, gde ne niče seme bezvlašća, gde ne žive obespravljeni ljudi i gde čovek umire ponosan što se rodio.

Noć

Noć

Nisam ja neki pisac. Ja samo volim da čitam. Najčešće noću. U gluvo doba, kad se ni senke živih ne naslućuju. Ne znam zašto i kako to biva da je noć najpogodniji teren za najintimnije trenutke. Opasno doba. Tajnovito. Čudesno. Doba za greh, doba za milostinju. Polje satkano od lavirinta u kojem izlaz ne postoji, a razum, zaslepljen strastima, gubi svaku sposobnost. A meni opet ništa nije draže od samotne, tihe noći. Kada zaškripi tišina pod stražom jedinog noćnog besmrtnika.

Ponekad pribeležim nešto. Da li da olakšam duši ili... Otme mi se misao, ode na pustu belinu. Nerado govorim o sebi. Ne volim svoju priču. A moram da je nosim kao što se nosi srce u grudima. Ne vidiš ga golim okom, a znaš da bije u tebi. Nemam naviku da govorim o sebi. Valjda mi je narav takva. Ili je za sve kriva višegodišnja samoća od koje ne želim da pobegnem. Biva tako da ljudi dugo žive sami, pa im svako živo biće zasmeta kao uljez. Žive ljudi kao mrtvi. Možda je to slučaj sa mnom. Ne volim da pišem o sebi. Izbegavam sebe koliko je moguće, a opet se odlomi neki delić moje priče i kradom uđe među ispisane redove. Ne umem da ukrotim čestice priče koju uporno pokušavam da umrtvim. Uprkos mojoj nameri da je obeshrabrim i osujetim, ta priča se u odlomcima oglašava inateći se činjenicom da joj svaki korak moje olovke produžava život.

Kažem, nisam ja neki pisac. Još mi fali one nesvesne hitrosti, snalažljivosti koja se ne vidi dok u nemom hodu moje misli prekoračuju granicu između sna i jave, bežeći iz moje glave kao najurene grešnice, spokoj tražeći na hartiji. Nedostaje mi ukroćena reč, kao sužanj, kao mirna, čestita istina, sveti zakon pravila i reda, jasnost, preciznost. I najposle, lepota koja se u njoj ogleda, a traži se duhovnim očima. Eto, i sad, dok pokušavam da izvedem prostu računicu o onome što činim i što jesam, u pitanje dovodeći čitav proces u kojem maskirani glasovi ogoljavaju svoje duše i postaju svedočanstva nekadašnjih poteza na slici koja ne postoji, čini mi se da uzalud gubim dragoceno vreme. Tako je naporno i mučno da pišem o tome. I ne znam zašto me noć kinji u praznini i primorava me da pišem. A davno je odmakla ponoć, i već nazirem da će negde izbiti prvi zračak sa dalekih nebesa. Ja sedim, osluškujem kako diše vetar, kao bolesnik na izdisaju. Da li se to i priroda muči, saosećajući sa mojim bolestima? Možda mi se dodvorava da je urazumim i razumem kao brata i prijatelja. Ili me obmanjuje, nagoneći me da skrenem misao na drugu stranu, da legnem na jastuk i zaboravim ovaj težak čin. 

***

***

Pomišljao je da se ubije. Ali, misao o smrti je bila nestabilna, nesigurna. Obično se prikradala kada bi se sasvim otreznio. Pijanom mu nikad nije padalo na pamet da digne ruku na sebe. Tek kada bi alkohol ispario iz njega, zagledao bi svoj pištolj i zamišljao kako bi to bilo. Samo jedan metak. Precizno. U glavu. Bez dvoumljenja i odlaganja. Stisak okidača. Brzo. Jednom je prislonio pištolj na slopoočnicu, stavio prst na okidač. Razvijao je scenario. Kao da je pravio generalnu probu samoubistva. Ubio bi se, bez sumnje, ne bi to bio samo pokušaj. I ne bi promašio. Samo jedan metak bi ga usmrtio. Ali, kako bi izgledao sam taj trenutak? Raskid sa životom. Kad srce stane. Prekid disanja. Apsolutno iščeznuće svesti. Napuštanje stvarnosti. Slepilo. Nemost. Gluvoća. Smrt svega, svakog čula. Kidanje linije koja čoveka deli od smrti. Šta čovek poslednje vidi, čuje, oseti? Kakav je poslednji dah? Koliko uopšte traje umiranje pri takvoj smrti? Nebitno je da li smrt boli. Zapravo, možda ni nema vremena za bol. Mora biti da takvo umiranje traje kratko. Vrlo kratko, da se prodor metka kroz lobanju ni ne oseti. Samo prođe. Brzinom svetlosti. Rasprska glavu. Sklonio je pištolj sa čela. Odustao je ni sam posle ne znajući kako i zašto. Tek, spustio je pištolj u futroli. Možda je u njegovoj najiskrenijoj misli o sopstvenom postojanju sve bilo obesmišljeno. Možda je postao stvorenje bez ikakvog smisla. Čovek na pola mrtav. Preživeli leš.

(,,Preživeli leš’’)

***

Bože, od kakve to bolesti bolujem? U organizam, dušu i misao mi je ušao nekakav virus i sad se vrhuni u vidu beznađa, primoravajući me da od svake borbe za opstanak odustanem. Nešto loše se dogodilo sa mojim bićem. Ili sa ljudima oko mene...

Nada

Ako ne zabeležim ono što čuči u meni kao uplašeno dete u zastrašujućem mraku, kajaću se. Ne znam šta će biti ako ne pokušam. Na to delo me nagoni i obavezuje misao da postoji bar još jedno biće koje će u zdravom razumu, bez sujete i predrasuda sesti i zamisliti se nad mojim redovima. Zato bodrim sebe i izmišljam razloge koji hrane moju nadu i teraju me da nastavim da pišem.

A ako sakrijem to što čuči, ako ga zatrpam i pokrijem da nikad svetlost dana ne ugleda, opet ću se kajati. Neću znati šta je moglo biti.

Znam da više ne mogu da čekam. Vreme mi prolazi.

Misao

Misao

Udaraju na prozore lenje kapi. Kao da šapuću. Ali me ne uspavljaju. Već se kao aveti bore sa mojim snom i teraju ga od mene. Legnem u postelju, zažmurim, pridignem se u praznim mislima, pokretima koje ni ne osetim, gutam vodu koja mi ni ne kvasi usne, palim cigaretu koja ne ostavlja trag dima. I sedam za sto, preturam po hartijama i tražim... Tražim gde mi se zagubila jedna misao... Možda je uzalud tražim. Možda ni nje nije bilo...