***

Prostom i malodušnom narodu su najlepše i najdraže one priče koje su pune sočnih laži i prostakluka. One zadovoljavaju duševnu glad bednika. I uvek su, kao po nekom strogom pravilu, ispripovedane tako da su miljama daleko od istine. 

Strah

Strah

Postoje mnoge priče. Tužne, tragične, sa sve onim nesrećnim junacima, koji zapravo nisu nikakvi junaci već se po nekakvoj navici tako nazivaju. Pre su to poniženi i uvređeni, kukavni nesrećnici koje bi trebalo zaboraviti i uništiti svaki postojeći trag njihove sudbine. Ugušiti ih da ne uznemiravaju slušaoce. Da ne podsećaju na bol i patnju.

Postoje one lepe i umiljate priče, priče koje se uz osmeh pripovedaju. To su vedre priče o pravim junacima, Božijim izabranicima, privilegovanim smrtnicima koje je neznana sila milošću zadojila i osmehnula im se, bilo to slučajno ili namerno. Ti junaci ostaju besmrtni i posle svojih umiranja. Žive večitim životom služeći kao nada i uteha slabašnima i očajnima.

Postoje smešne priče, postoje isprazne i besmislene priče. Zatim, one koje su svačije, svakodnevne i koje su vremenom prestale da imaju ikakav značaj, jer su jednostavne i gotovo neprimetne u svojoj uobičajenosti. Čitav čovečanski vek prožet je pričama koje se sudaraju i ukrštaju, i opet razilaze i granaju, odvajaju svojim putevima, odlazeći u zaborav ili stičući spomen neizbrisivog sećanja. Ali, oduvek su moju pažnju posebno privlačile one priče koje se nikad nisu čule. Ili su se samo šapatom oglasile. To su priče koje kao kakva zločinačka nedela nose crnu i sramnu notu, te su stoga zabranjene. One se ne pričaju. Ali su nekim nečujnim glasovima ispripovedane. Bar se zna da negde postoje i da žive kao duhovi svih vremena. Priče koje se prećute, o kojima se ćuti. Jer, kad bi se njihove reči izgovorile javno, pred svetom, ma pred jednim čovekom, došlo bi do opšte propasti i uništenja koje oporavku ne ostavljaju nikakve nade. Priče o tajnim ljubavima, o ratnim poduhvatima, o prevarama i preljubama, priče o lažima i istinama, priče o grehu.

Slušajući pripovedanja različitih pripovedača, u različitim vremenima i prostorima, sve više je moju misao okupiralo ubeđenje da svaki čovek na ovoj planeti ima neku svoju tajnu priču. Jedinstvenu zabranjenu priču koju, ni kad ostane sam, zatvoren u četiri zida, ne sme da izgovori. To je ona priča koju duboko zatrpava u sebi, tražeći joj tamničarske odaje u mračnim i hladnim predelima svoje duše. Zaključava je, zakiva lancima i katancima da nikad svetlost dana ne ugleda. I ulaže sve moguće napore, svim silama se trudi da osigura prikriveni prostor, da ga odvoji od sebe i izmesti iz sopstvenog bića, ne bi li bio spokojan i oslobođen od bojazni da će se jednom tajna priča otrgnuti i prevariti ga progovarajući sama mimo njegove volje. Iako se ona neretko oglašava u njemu, kao prestravljeno i napušteno dete u stravičnom mraku, on je ignoriše, okreće glavu od nje, zatvara oči i uši, praveći se lud, glumeći pred njom da je ne poznaje i da nikad za nju nije ni čuo. Ratsrzan između odluke da do groba ćuti i potrebe da bar nekad i nekome ispovedi svoju muku, umoran i iscrpljen dok bdi na straži, neprijatelj samome sebi, čovek sa nepoverenjem zagleda svoj lik i pita se ima li nekog drugog čoveka na svetu u kojeg može imati poverenja. Osramoćen zbog paranoidnog stanja, zastrašivan sopstvenom nevericom, osvrćući se oko sebe, sa zadrškom ispitujući i najbliže prijatelje, čovek gotovo da silazi sa uma opterećen pitanjem svoje tajne priče i časom u kojem bi mogao da progovori. U toj nepodnošljivoj i neizrecivoj borbi koju je primoran da vodi dok razmišlja kako da okonča odnose sa svojom pričom, zakleti nemi pripovedač nikad nije siguran da li je na pravom putu. Među tim tihim i nemim govornicima neretko se nađe pojedinac koji smogne sulude hrabrosti te na neki samo njemu znan način pokušava da iznedri iz sebe ako ne celu priču, bar jedan njen deo. Ali, sa teškim naprezanjem, uz nemerljivo kajanje, jer izneverava svoju zakletvu, i jer tek na momente prestaje da bude rob svoje tajne priče. Jer, ta tajna je najstrašniji dželat koji se namerio da uništi ljudsko biće.

Malo je onih koji znaju šta znači to biti rob tajni. Čuvati je i ne moći je poveriti nikom. Slušati je kako šapuće kao demon iskušač, gušiti je da se ne oglasi. Možda su zato ti odvažni i smeli pojedinci odlučili da pišu. Tako govore i ćute, iznose poluistine, stvari koje i jesu i nisu, koje su bile, i koje bi mogle biti. U kanale izmaštanih dimenzija, koje se kao priviđenja otkrivaju u neznanim momentima ushićenih stanja uma i duše, ti zaneseni pojedinci zakivaju na zidovima večitog vremena zapise o onome što znaju. I tako i sami nesvesni svog otkrića, zapravo otvaraju put ka objavljivanju onog što se taji, ali na najsavršeniji i najbezbolniji mogući način. Pisati i poštovati tajnu, ujedno joj biti izdajnik. Možda je to zlatno rešenje za kojim i ja tragam već godinama. To pisanje. Možda je ono jedino sigurno oružje kojim mogu da zavaram, ako već ne mogu sasvim i u celosti da pobedim, strah!

Preživeli leš

 Preživeli leš

1. deo

- I opet će biti rata! – ponavlja ovu rečenicu dok je može da stoji na nogama, pažljivo držeći flašu u rukama. 

Tako svake večeri. Otkako je otoplilo i zima se povukla pred prerano i iznenada nadošlom vedrinom proleća, on priča iste priče. I uvek istim ljudima. Nemilosrdni sneg pobegao pred toplinom sunca i pustio ljude iz kuća kao logoraše na slobodu. Sve se rastrčalo, raspevalo po selu. Do kasno uveče čuju se deca kako igraju lopte po dvorištima, starci pred kućama zastaju, razgovaraju. Sve počelo da živi nekim novim, kao srećnijim i boljim životom. A Živojin Marković, Komandant Žika, kako ga svi u selu zovu, ovog proleća se ponaša nekako drugačije. Istina, svi su već navikli na njega kao na jednu neprijatnu, a opet simpatičnu, istovremeno zanimljivu i dosadnu pojavu koja u slabašnim trzajima svedoči o zanemarenim paklenim mukama mnogih živih i mrtvih. Niko ga ne voli i svima smeta. A opet, svako mu se javi kad ga sretne, mahne rukom, klimne glavom, pozdravi ga makar jednim gotovo neprimetnim pogledom. I oni koji bi mu rado razbili nos zbog neprijatnosti i bezobrazluka kojima je neretko sklon, ne ulaze u kavge sa njim. Iako sitan, omalen čovek, oniži rastom, u telu neuredan i zapušten, Komandant Žika izgleda kao dostojan protivnik svakom neprijatelju. Niko ga ne bi izazvao u bilo kakav sukob, ni fizički, ni verbalni. Jer, nikad se ne zna kakva velika snaga može da se krije u malom čoveku. Još ako je taj mali čovek nekakav čudak, za kojeg se ne zna šta snuje i na šta je sve spreman zbog svoje preke naravi, ne treba ga iskušavati. Iako je načešće u muškom društvu, biće da se Komandanta Žike upravo muškarci najviše plaše. Ima u njihovom odnosu prema njemu nekog dostojanstvenog poštovanja i uvažavanja. Žene sa gađenjem zaziru od njega, besno okrenu glavu kada ga sretnu, jer ume da bude vulgaran i užasno prost. A deca. Deca kao deca. Komandant Žika im je dopadljivi čudak kojeg rado zadirkuju jer su mu pertle na cipelama odrešene, jer posrće dok hoda, jer su mu pantalone mokre u međunožju pošto se uneredio. I nađe se među tom decom neki neustrašivi i odvažni mališan, pa dovikne za njim. Ali, Žiku nikad niko nije video da je na neko dete nasrnuo u besu. Samo se okrene, odbrusi kakvu psovku i nastavi svojim putem.

Komandant Žika živi sam u skromnoj kućici koju je kupio nakon što je rasprodao svu dedovinu i očevinu. Žena i ćerka ga ostavile. Zna se da od bliže rodbine ima još neku braću po očevoj liniji, ali ga niko ne posećuje. U kuću uđe samo da prespava. Zaticali su ga mnogi kako na ulici dočekuje jutro, kako se u svitanje budi u nekom šipražju, zagrljen sa flašom. I dok protrlja oči, opet doliva rakiju u sebe. Vazdan sedi pred seoskom prodavnicom i pije. Seoska mladež je to mesto pod debelim i ćutljivim hrastom prozvala Žikinom katedrom. Jer, Žika zaista neumorno svojim pijanim slušaocima pripoveda svakakve priče kao kakva ozbiljna predavanja ili proročanske propovedi. Iako obeznanjen od alkohola, Žika uspeva da savršeno jasno i glasno izgovori svaku reč. I uvek je najglasniji u društvu. Ako ga neko prekine, Žika ustane, zatetura se, neretko se stropošta na zemlju, saplićući se o sopstvene noge, ali se boreći sa svojim nespretnim telom, koje je poludelo i ustalo protiv njegove misli, pridigne i vikne:

- Tišina kad ja pričam! Tišina, majku li vam balavu svima...

I ućute svi. Ćute i čekaju. On još koju psovku izusti, ljutito i narogušeno nastavi da gunđa i traži sebi mesta da sedne. Ali, u tom času kada Žika drekne, svi ućute kao nemi. Jer, ne zna se kako Žika može da se razljuti. Kažu ljudi da se od malog pištolja nikad ne odvaja, i da je taj prokleti pištolj uvek pun. Još se prepričava kako se prošlog leta jedne večeri proveo neki uporni i svojeglavi bostandžija, koji je prolazeći kroz selo, zastao pred seoskom prodavnicom da popije pivo. Ne znajući ko je i kakav je Komandant Žika, protivurečio mu, nadmudrivao se sa njim, polemišući na Žikine omiljene teme. Žika mu odjednom prišao, nabio skoro ceo pištolj u usta, preteći da će mu kao živinčetu mozak prosuti. Znaju ljudi da moraju da ućute kada on drekne i da niko ne sme da se nadmeće sa njim. Važno je samo da ućute. I to u onom trenutku kada Žika pukne glasom kao grom iz vedra neba i kada skoči pred njih. Važno je da puste da ga prođe bes, da odboluje svoju ljutnju. Ne traje to dugo, taj njegov jezivi nastup, taj užasni, zastrašujući napad u vidu majušnog monologa koji Žika mora da održi. Ali, važno je da prođe. Ma, ni ceo minut ne traje. Žika se odjednom stiša, primiri, sedne među pijance kao među rođenu braću i nastavi da priča kao da ničeg nije bilo. Vrati se. Ali, niko ni ne sluti kakva se strašna i značajna borba odvija u njemu u iskidanim delićima jedne bedne minute. Žika ima utisak da mu sve žile u telu pucaju, da će se pomahnitala i vrela krv oteti, iskidati zidove vena i izleteti iz njega kao bujica otrovne tečnosti. Grudi mu se nadimaju, srce ludački bije, tuče po grudnom košu, pa se probija, jurca, udara preko kože. Nervi zaigraju, skupe se na jednu gomilu, naglo se raziđu kao da je neko bacio bombu u nervni sistem, sudaraju se, gurkaju među sobom, lome se, ubijaju. Ni sam Žika nije svestan svog nastupa. Zna samo da mu se nešto mimo njegove kontrole dešava i da nema moći da spreči sebe da iskoči iz sopstvenog bića. Sve traje suviše kratko da bi mogao da razluči kakvi su to udari i odakle dolaze, kako nastaju i šta sve zahvataju u njegovom organizmu. Najviše ga muči mrak. Sveopšti mrak koji mu prekrije ceo vidik, mrak u kojem njegove oči ništa ne vide. Nestaju i hrast, i prodavnica, i slušaoci, i nebo, i zemlja. Taj mrak prekriva čitav zemaljski prostor. Žika kao slep širi oči, čudeći se svojoj nemoći. Ali, mrak koji zahvati i njegovu svest ne dozvoljava mu da ga otkloni. Već se poput nekog mehaničkog paravana samo spusti, naglo se podigne i nestane. A onda, kada se oglasi tišina, kao rajska nagrada za mučeništvo, u Žiki se sve smiri. I srce, i grudi, i krv, i vene, i nervi. Još mu se trzaju delovi tela, ali se lagano svaki organ vraća miru.

Žika redovno prati tok svojih priča. Dobro zna šta je rekao, šta je hteo da kaže, gde je stao, kako je započeo priču. Ima u njegovom pripovedanju neke nebične pripovedne veštine i pripovednih postupaka, koji su tako precizno i pažljivo komponovani, poput svilenih i tankih niti koje Žika bira, prepliće i utkiva u svoje priče kao vezilja u neki savršeni i meki ćilim. Sve njegove priče su ratne. Iz ovog poslednjeg rata. I kroz svaku tu ratnu priču se prožima još mnoštvo ispreplitanih pričica, poput tanjušnih stazica u paukovoj mreži. Sve se one lome, stapaju, prelamaju, seku i spajaju među sobom, razilaze i odvajaju, da bi se na kraju vratile svojoj središnjoj i vodećoj priči kao sirota deca majci koja ih je raspustila. Ta centralna priča Žikinog pripovedanja je ona velika ratna priča koju Žika nosi sa sobom kao teški kamen oko vrata, kamen koji ga davi i vuče zemlji, dok mu klecaju kolena i ponestaje dah, a koji opet on sam navlači na sebe i povećava mu težinu dolivajući nove gutljaje alkohola u sebe. Nije ni čudno što je iz mladalačke šale došlo ime Žikina katedra za mesto pod hrastom. Da je kojim slučajem taj hrast kakvo ljudsko biće, koje je decenijama proživelo svakakve priče, prve poljupce momaka i devojaka, prva zaljubljivanja, prepirke, svađe i pomirenja, dočulo velike tajne, zakletve i obećanja, sigurno bi samo Žikine priče zabeležilo na nekom pračetu hartije. Odista, šteta je što ga niko trezan nije slušao. Imao bi šta pametno naučiti od njega. Žika nije glup čovek. On je školovan, obrazovan, prošao je sveta. On je čovek sa onim životnim iskustvom koje nose mnogi, ali ne na način na koji Žika nosi. Jer, ima ljudi kojima stvarnost i život ponude i priušte mnoštvo neobičnih događanja i situacija, ali čovek prođe mimo njih, bez ikakvog buđenja svesti, lenjog uma i pospane duše, pa od takvog čoveka ostane samo šuplja telesina od krvi i mesa. Žika je poseban, drugačiji stradalni smrtnik ovozemaljskog sveta. Zato su njegove priče još tragičnije. Nema nekog slušaoca ili sagovornika koji bi ih sa pažnjom slušao i prosejavao iz njih neponovljivu lepotu pripovedanja jednog pijanca pripovedača. Te nesrećne priče će ostati urezane u granama nemog hrasta, kao proklete i otuđene, a uvek prisutne i žive, dok se i tom hrastu u nekim budućim vremenima ne poseče koren i ne istrgne njegov život jednom za svagda.

Pijanci pod hrastom su se saživeli sa svojim Komandantom. Iako niko od njih ne zna koji čin je imao, niti da li je njegova ličnost imala poseban značaj u životu vojske, postao im je drag i uvažen sagovornik. Bez Žike ne bi mogli zamisliti vreme pod hrastom. Drže ga kao nekog sebi najrođenijeg i najbližeg. 

Šta čitaju oni o kojima čitamo?

Šta čitaju oni o kojima čitamo?

            Jedan od najboljih humorističkih pisaca u srpskoj književnosti, Stevan Sremac, stvarao je na prelazu između XIX i XX veka. Iza njega je ostao nemali broj književnih dela koja i danas privlače čitalačku pažnju- ,,Zona Zamfirova’’, ,,Ivkova slava’’, ,,Pop Ćira i pop Spira’’, ,,Čiča Jordan’’, ,,Časna Starina’’, ,,Kir Geras’’.

Skupljajući građu za svoja dela, Sremac najčešće koristi anegdote, priče, dogodovštine iz svoje okoline. Tako nastaje i humoristički roman ,,Pop Ćira i pop Spira’’, koji obrađuje sukob dveju svešteničkih porodica.

Sremac čitaoce oduševljava izborom svojih junaka. On ih predstavlja uz detaljne opise fizičkog izgleda, vernim prikazom ponašanja, postupaka, odnosa sa drugim likovima, posredstvom razgovora i radnji u kojima se otkrivaju njihovi karakteri. Akteri romana ,,Pop Ćira i pop Spira’’ su popovi, njihove popadije i ćerke. U nameri da pred novim učiteljem kojeg doživljavaju kao učenog čoveka, čoveka od škole i knjige, a koji bi kao takav u jednoj prostoj seoskoj sredini bio idealan zet svešteničke kuće koja ima ćerku za udaju, dve popadije se upuštaju u pravo takmičenje. Pribegavajući neiskrenim, neskromnim i često hiperbolisanim pohvalama svojih jedinica, popadije Persa i Sida govore o marljivosti, vaspitanju i lepoti svojih ćerki, a iznad svih kvaliteta uzdižu duhovne i intelektualne vrednosti. Kao hvale vredan atribut devojaka izdvajaju njihove čitalačke sklonosti. Popadije smatraju da upravo pred učiteljem Perom treba da naglase šta i koliko njihove ćerke čitaju, jer mora biti da je i on, kako je učitelj, jedan vrlo načitan čovek.

Kako popadije ne poseduju književnu kulturu, izrađa se originalni humor u Sremčevom romanu. Govoreći o Melanijinom strastvenom čitanju nemačkih ljubavnih romana, njena majka, popadija Persa, čitanje dovodi u vezu sa Melanijinim čestim fizičkim slabostima. I još dodaje da Melanija počne da bunca u snu na nemačkom, gotovo se razboljeva od čitanja. Ali, i to je sve deo visoke kulture i gospoštine kakvu treba da poseduje jedna devojka pred udaju. Istina, Melanija čita, i to jeftine, sentimentalne, romantičarske romane, koji pretežno u patetičnom tonu obrađuju ljubavnu tematiku. Popadija Sida ne odustaje od takmičenja i u borbi za zetom nastoji da naglasi da i njena Jula čita, i to ne krišom kao Melanija, već naglas pred majkom. I sama Sida je čitalac, krijući se od muža neretko iščitava ,,Sanovnik’’. Ali, Jula ima još jednu strast, još jednu aktivnost. Ona u svesci na čijim koricama piše ,,Poesie’’ zapisuje kulinarske recepte.

Šta čitaju Sremčevi junaci? Zašto čitaju? Šta knjiga predstavlja za njih? Ne možemo poreći činjenicu da Melanija i Jula čitaju. Čitanje im obezbeđuje zavidan status u seoskoj sredini. Čitanje je način da dođu do muža. Čitanje je za Julu mogućnost da se identifikuje sa nekim sebi sličnim, nesrećno zaljubljenim knjiškim junacima, i posredstvom čitanja ona pronalazi svoju sudbinu, jer je nesrećno zaljubljena u udvarača Šacu.

Sremac se u ovom romanu poigrao sa jednim vrlo ozbiljnim pitanjem iz polja književnosti. Predmet njegove komike je i samo čitanje.

Ako pažljivije danas pogledamo čitalačku publiku, uvidećemo da su i oko nas čitaoci, a naročito čitateljke koje su ubeđene da im čitanje obezbeđuje mesto u elitnim, intelektualnim slojevima društva. I današnje čitateljke vredno čitaju, iako ne pojme da im je književni ukus izgrađen isključivo na osnovama kič literature. I danas pojedine žene pokušavaju da pronađu lek za svoje ljubavne muke u bezvrednim, melodramatičnim ljubićima.

Sremac prilazi složenoj tematici, koja će, čini mi se, dok je u ovom svetu loših čitalaca, biti nerešena rasprava, a to je odnos književnoumetničkog sveta i stvarnosti. Dok popadija Persa, koja nigde ne priznaje da li je ikada pročitala neku knjigu, tvrdi da je to čitanje ipak ,,nešto, nešto posebno’’, popadija Sida sa nevericom osuđuje svet književnosti:

,,E, kad bi to bilo istina! Nego, tek tako, ma ko-A ko je spiso to? Ta da je sto puti trukovano-pa ne verujem ja u to!’’

Možda bi se na kraju ove skromne polemike o čitanju valjalo prisetiti reči velikog Andrića, koji veli:

,,Nije najveća budala onaj koji ne umije da čita, nego onaj koji misli da je sve što pročita istina.’’

Jer, iako je umetnički svet neodvojiv od ovog materijalnog, našem oku dostpunog, prolaznog sveta, to je ipak neki drugi, viši, duhovniji, samim tim realniji i irealniji svet, koji se samo čitanjem može oživeti i doživeti. Zato čitanje ne može biti samo sredstvo kojim se ostvaruju praktični ciljevi i planovi i izgrađuje identitet intelektualca.