Preživeli leš

 Preživeli leš

1. deo

- I opet će biti rata! – ponavlja ovu rečenicu dok je može da stoji na nogama, pažljivo držeći flašu u rukama. 

Tako svake večeri. Otkako je otoplilo i zima se povukla pred prerano i iznenada nadošlom vedrinom proleća, on priča iste priče. I uvek istim ljudima. Nemilosrdni sneg pobegao pred toplinom sunca i pustio ljude iz kuća kao logoraše na slobodu. Sve se rastrčalo, raspevalo po selu. Do kasno uveče čuju se deca kako igraju lopte po dvorištima, starci pred kućama zastaju, razgovaraju. Sve počelo da živi nekim novim, kao srećnijim i boljim životom. A Živojin Marković, Komandant Žika, kako ga svi u selu zovu, ovog proleća se ponaša nekako drugačije. Istina, svi su već navikli na njega kao na jednu neprijatnu, a opet simpatičnu, istovremeno zanimljivu i dosadnu pojavu koja u slabašnim trzajima svedoči o zanemarenim paklenim mukama mnogih živih i mrtvih. Niko ga ne voli i svima smeta. A opet, svako mu se javi kad ga sretne, mahne rukom, klimne glavom, pozdravi ga makar jednim gotovo neprimetnim pogledom. I oni koji bi mu rado razbili nos zbog neprijatnosti i bezobrazluka kojima je neretko sklon, ne ulaze u kavge sa njim. Iako sitan, omalen čovek, oniži rastom, u telu neuredan i zapušten, Komandant Žika izgleda kao dostojan protivnik svakom neprijatelju. Niko ga ne bi izazvao u bilo kakav sukob, ni fizički, ni verbalni. Jer, nikad se ne zna kakva velika snaga može da se krije u malom čoveku. Još ako je taj mali čovek nekakav čudak, za kojeg se ne zna šta snuje i na šta je sve spreman zbog svoje preke naravi, ne treba ga iskušavati. Iako je načešće u muškom društvu, biće da se Komandanta Žike upravo muškarci najviše plaše. Ima u njihovom odnosu prema njemu nekog dostojanstvenog poštovanja i uvažavanja. Žene sa gađenjem zaziru od njega, besno okrenu glavu kada ga sretnu, jer ume da bude vulgaran i užasno prost. A deca. Deca kao deca. Komandant Žika im je dopadljivi čudak kojeg rado zadirkuju jer su mu pertle na cipelama odrešene, jer posrće dok hoda, jer su mu pantalone mokre u međunožju pošto se uneredio. I nađe se među tom decom neki neustrašivi i odvažni mališan, pa dovikne za njim. Ali, Žiku nikad niko nije video da je na neko dete nasrnuo u besu. Samo se okrene, odbrusi kakvu psovku i nastavi svojim putem.

Komandant Žika živi sam u skromnoj kućici koju je kupio nakon što je rasprodao svu dedovinu i očevinu. Žena i ćerka ga ostavile. Zna se da od bliže rodbine ima još neku braću po očevoj liniji, ali ga niko ne posećuje. U kuću uđe samo da prespava. Zaticali su ga mnogi kako na ulici dočekuje jutro, kako se u svitanje budi u nekom šipražju, zagrljen sa flašom. I dok protrlja oči, opet doliva rakiju u sebe. Vazdan sedi pred seoskom prodavnicom i pije. Seoska mladež je to mesto pod debelim i ćutljivim hrastom prozvala Žikinom katedrom. Jer, Žika zaista neumorno svojim pijanim slušaocima pripoveda svakakve priče kao kakva ozbiljna predavanja ili proročanske propovedi. Iako obeznanjen od alkohola, Žika uspeva da savršeno jasno i glasno izgovori svaku reč. I uvek je najglasniji u društvu. Ako ga neko prekine, Žika ustane, zatetura se, neretko se stropošta na zemlju, saplićući se o sopstvene noge, ali se boreći sa svojim nespretnim telom, koje je poludelo i ustalo protiv njegove misli, pridigne i vikne:

- Tišina kad ja pričam! Tišina, majku li vam balavu svima...

I ućute svi. Ćute i čekaju. On još koju psovku izusti, ljutito i narogušeno nastavi da gunđa i traži sebi mesta da sedne. Ali, u tom času kada Žika drekne, svi ućute kao nemi. Jer, ne zna se kako Žika može da se razljuti. Kažu ljudi da se od malog pištolja nikad ne odvaja, i da je taj prokleti pištolj uvek pun. Još se prepričava kako se prošlog leta jedne večeri proveo neki uporni i svojeglavi bostandžija, koji je prolazeći kroz selo, zastao pred seoskom prodavnicom da popije pivo. Ne znajući ko je i kakav je Komandant Žika, protivurečio mu, nadmudrivao se sa njim, polemišući na Žikine omiljene teme. Žika mu odjednom prišao, nabio skoro ceo pištolj u usta, preteći da će mu kao živinčetu mozak prosuti. Znaju ljudi da moraju da ućute kada on drekne i da niko ne sme da se nadmeće sa njim. Važno je samo da ućute. I to u onom trenutku kada Žika pukne glasom kao grom iz vedra neba i kada skoči pred njih. Važno je da puste da ga prođe bes, da odboluje svoju ljutnju. Ne traje to dugo, taj njegov jezivi nastup, taj užasni, zastrašujući napad u vidu majušnog monologa koji Žika mora da održi. Ali, važno je da prođe. Ma, ni ceo minut ne traje. Žika se odjednom stiša, primiri, sedne među pijance kao među rođenu braću i nastavi da priča kao da ničeg nije bilo. Vrati se. Ali, niko ni ne sluti kakva se strašna i značajna borba odvija u njemu u iskidanim delićima jedne bedne minute. Žika ima utisak da mu sve žile u telu pucaju, da će se pomahnitala i vrela krv oteti, iskidati zidove vena i izleteti iz njega kao bujica otrovne tečnosti. Grudi mu se nadimaju, srce ludački bije, tuče po grudnom košu, pa se probija, jurca, udara preko kože. Nervi zaigraju, skupe se na jednu gomilu, naglo se raziđu kao da je neko bacio bombu u nervni sistem, sudaraju se, gurkaju među sobom, lome se, ubijaju. Ni sam Žika nije svestan svog nastupa. Zna samo da mu se nešto mimo njegove kontrole dešava i da nema moći da spreči sebe da iskoči iz sopstvenog bića. Sve traje suviše kratko da bi mogao da razluči kakvi su to udari i odakle dolaze, kako nastaju i šta sve zahvataju u njegovom organizmu. Najviše ga muči mrak. Sveopšti mrak koji mu prekrije ceo vidik, mrak u kojem njegove oči ništa ne vide. Nestaju i hrast, i prodavnica, i slušaoci, i nebo, i zemlja. Taj mrak prekriva čitav zemaljski prostor. Žika kao slep širi oči, čudeći se svojoj nemoći. Ali, mrak koji zahvati i njegovu svest ne dozvoljava mu da ga otkloni. Već se poput nekog mehaničkog paravana samo spusti, naglo se podigne i nestane. A onda, kada se oglasi tišina, kao rajska nagrada za mučeništvo, u Žiki se sve smiri. I srce, i grudi, i krv, i vene, i nervi. Još mu se trzaju delovi tela, ali se lagano svaki organ vraća miru.

Žika redovno prati tok svojih priča. Dobro zna šta je rekao, šta je hteo da kaže, gde je stao, kako je započeo priču. Ima u njegovom pripovedanju neke nebične pripovedne veštine i pripovednih postupaka, koji su tako precizno i pažljivo komponovani, poput svilenih i tankih niti koje Žika bira, prepliće i utkiva u svoje priče kao vezilja u neki savršeni i meki ćilim. Sve njegove priče su ratne. Iz ovog poslednjeg rata. I kroz svaku tu ratnu priču se prožima još mnoštvo ispreplitanih pričica, poput tanjušnih stazica u paukovoj mreži. Sve se one lome, stapaju, prelamaju, seku i spajaju među sobom, razilaze i odvajaju, da bi se na kraju vratile svojoj središnjoj i vodećoj priči kao sirota deca majci koja ih je raspustila. Ta centralna priča Žikinog pripovedanja je ona velika ratna priča koju Žika nosi sa sobom kao teški kamen oko vrata, kamen koji ga davi i vuče zemlji, dok mu klecaju kolena i ponestaje dah, a koji opet on sam navlači na sebe i povećava mu težinu dolivajući nove gutljaje alkohola u sebe. Nije ni čudno što je iz mladalačke šale došlo ime Žikina katedra za mesto pod hrastom. Da je kojim slučajem taj hrast kakvo ljudsko biće, koje je decenijama proživelo svakakve priče, prve poljupce momaka i devojaka, prva zaljubljivanja, prepirke, svađe i pomirenja, dočulo velike tajne, zakletve i obećanja, sigurno bi samo Žikine priče zabeležilo na nekom pračetu hartije. Odista, šteta je što ga niko trezan nije slušao. Imao bi šta pametno naučiti od njega. Žika nije glup čovek. On je školovan, obrazovan, prošao je sveta. On je čovek sa onim životnim iskustvom koje nose mnogi, ali ne na način na koji Žika nosi. Jer, ima ljudi kojima stvarnost i život ponude i priušte mnoštvo neobičnih događanja i situacija, ali čovek prođe mimo njih, bez ikakvog buđenja svesti, lenjog uma i pospane duše, pa od takvog čoveka ostane samo šuplja telesina od krvi i mesa. Žika je poseban, drugačiji stradalni smrtnik ovozemaljskog sveta. Zato su njegove priče još tragičnije. Nema nekog slušaoca ili sagovornika koji bi ih sa pažnjom slušao i prosejavao iz njih neponovljivu lepotu pripovedanja jednog pijanca pripovedača. Te nesrećne priče će ostati urezane u granama nemog hrasta, kao proklete i otuđene, a uvek prisutne i žive, dok se i tom hrastu u nekim budućim vremenima ne poseče koren i ne istrgne njegov život jednom za svagda.

Pijanci pod hrastom su se saživeli sa svojim Komandantom. Iako niko od njih ne zna koji čin je imao, niti da li je njegova ličnost imala poseban značaj u životu vojske, postao im je drag i uvažen sagovornik. Bez Žike ne bi mogli zamisliti vreme pod hrastom. Drže ga kao nekog sebi najrođenijeg i najbližeg.