Preživeli leš

2. deo

Ovog proleća je Žika postao nekako hladniji, zamišljeniji i tiši. Priča, ali ne onako ushićeno i srčano kao ranije. Deluje bolesno. I za neko čudo, nedavno je počeo još više da pije. Tokom čitave zime je dolazio pod hrast i družio se sa seoskim pijancima. Zapravo, to mesto pod hrastom nikad nije bilo prazno. Kao da im ni ciča zima nije smetala. Založili bi vatru, okupili se, skakutali i mrzovoljno se razilazili kada ponestane alkohola. Ni Žika zimus nije napuštao svoju katedru. Ali, proleće je pokazalo one jasne i definisane promene ne njegovom licu i telu. Kao da ih je zima prikrila, zatajila. Sa prolećem je na Žiki osvanula neka tužna boja. U licu se osušio, ogrubeo. Iznikla mu gruba proseda brada. Kosa mu raspuštena, prljava i neočešljana. Pozadi na glavi mu se lokne umrsile i ućebale, a sa prednje strane zalisci produbili i uvećali. Ima već nekoliko dana kako nosi istu odeću. I ta odeća je vojnička uniforma. Skoro da ga niko nikad nije video u civilnoj odeći. Uvek je morao da ima na sebi nekakav vojnički znak, bilo prsluk, opasač, beretku, čizme, maskirne pantalone. Počeo je da se oseća na neoprano i ustajalo. I ponavlja već nekoliko večeri:

- I opet će biti rata!

Ostali pijanci, jedva razabirajući njegove reči, potvrdno klimaju glavom, odobravaju mu misao, a davno su već zaboravili šta je rekao. Svaki od njih je u nekim svojim brigama i mislima, u nekom svom, samo svom, a dalekom svetu, koji se ni u čemu ne dodiruje i ne prepoznaje sa ovim zemaljskim svetom. Ali, čuju, da, sasvim jasno čuju tu Žikinu rečenicu koja nagoveštava rat, i nesvesno, kao sa prazninom u umu, ne osećajući ni slovce njenih reči, ponavljaju kao papagaji:

- Opet! Biće, biće rata... Opet...

Ali, jedne večeri, kad je dan otoplio i odužio se kao u letnje doba, Žiki nadođoše neke druge, svilenije reči:

- I opet će biti rata. Opet. Ali, rata bez žrtava. Jer, treba da prežive oni koji su mrtve videli i čuli.

Nije bilo prvi put da je Žika ovakvim, biranim rečima izražavao ono što misli i oseća. Velika je šteta što su njegove priče ostajale neponovljive i zarobljene u vremenu i prostoru, kao lepotice u začaranim zamkovima koje niko nikad neće izbaviti. Imao je Žika i ranije sličnih momenata, kojih možda ni sam nije bio svestan, onih momenata kada su iz njegovih usta izlazili pravi pesnički stihovi, neke tuže, setne i nevine note, naročito o onim događajima koje nikada neće zaboraviti. Pripovedajući o strahotama rata, o svojim dužnostima i obavezama kao građanina i vojnika, donekle se dičeći što je bio privilegovani pojedinac koji je stajao na braniku otadžbine u najcrnje dane, Žiki bi se pred očima raspukla kakva slika, i izletela bi iz njega u mirnoj bujici reči koja se sama savladava, koja iz njega izlazi i oslobađa ga muka, ujedno mu otvarajući i produbljujući nezaceljene rane. To su priče o ljudima, o prirodi i lepotama neba u različitima krajevima bivše domovine, priče o mirisima posečenih šuma, o šapatima divljih potoka. Tužne i tragične povesti o jadnim junacima koje je istorija zbrisala, simpatične anegdote koje niko nikada neće dočuti, teške balade o smrtima mladih, strašne, toliko strašne priče da je Žika pomišljao kako bi, dok ih priča, mogao presvisnuti od tuge. Ali, bilo je u tim pričama nekog njemu nedokučivog zadovoljstva. Možda je, vraćajući besmrtne uspomene, mogao da još jednom preživi jedan burni period svog nesrećnog i neslavnog života, pa da se priseti, bar tako pijan i sam, kao pajac pred pijanom publikom, da oseti, samo još jednom... Zasijaju mu se oči kao u deteta, i on bi svojim slušaocima, zanet svojom pričom, sve vernije, sve pažljivije dočarao, iscrtao te priče, kako bi se i sami uverili po kakvim rajskim prostorima je putovao i u kakve paklene krugove se spustio. Ali, uvek mu nedostaju reči. Nedostaju mu novi potezi i boje na toj nenaslikanoj slici. Nemoćan da od slova složi reči, od reči rečenice, od rečenica priče i pričanja, Žika bi osećao neku strašnu tugu u grudima. Jer, nikome ne može da ispriča ono što je video i doživeo. Suočen sa činjenicom da je nesposoban da komponuje i ispriča svoju priču, duboko ožalošćen i razočaran zbog svoje pripovedačke nesposobnosti, Žika bi spoznao jednu neprijatnu zakonitost pripovedanja, da se neke priče prosto ne mogu ispričati i prevesti na prirodan i ljudima poznat jezik. I nedostaje mu i taj rat, i spaljena sela, i miris zgarišta. Sve bi opet i iznova... Samo još jednom... Makar i umro. Uzalud misli kako da ispriča. Ne ide. Trudi se da odabere reči, one prave, one verne i jedinstvene reči koje bi njegovo pripovedanje makar malo dočarale i obogatile, i makar na kratko mu omogućile izlet u prošlost. Nije znao otkuda se čoveku desi tako nešto, da tako silno želi da priča, a ne može i ne ume, kao da mu se jezik vezao, ili je zanemeo od prevelike želje za pripovedanjem.