2. deo
Ovog proleća je Žika postao nekako hladniji,
zamišljeniji i tiši. Priča, ali ne onako ushićeno i srčano kao ranije. Deluje
bolesno. I za neko čudo, nedavno je počeo još više da pije. Tokom čitave zime
je dolazio pod hrast i družio se sa seoskim pijancima. Zapravo, to mesto pod
hrastom nikad nije bilo prazno. Kao da im ni ciča zima nije smetala. Založili
bi vatru, okupili se, skakutali i mrzovoljno se razilazili kada ponestane
alkohola. Ni Žika zimus nije napuštao svoju katedru. Ali, proleće je pokazalo
one jasne i definisane promene ne njegovom licu i telu. Kao da ih je zima
prikrila, zatajila. Sa prolećem je na Žiki osvanula neka tužna boja. U licu se
osušio, ogrubeo. Iznikla mu gruba proseda brada. Kosa mu raspuštena, prljava i
neočešljana. Pozadi na glavi mu se lokne umrsile i ućebale, a sa prednje strane
zalisci produbili i uvećali. Ima već nekoliko dana kako nosi istu odeću. I ta
odeća je vojnička uniforma. Skoro da ga niko nikad nije video u civilnoj odeći.
Uvek je morao da ima na sebi nekakav vojnički znak, bilo prsluk, opasač,
beretku, čizme, maskirne pantalone. Počeo je da se oseća na neoprano i
ustajalo. I ponavlja već nekoliko večeri:
- I opet će biti rata!
Ostali pijanci, jedva razabirajući njegove reči,
potvrdno klimaju glavom, odobravaju mu misao, a davno su već zaboravili šta je
rekao. Svaki od njih je u nekim svojim brigama i mislima, u nekom svom, samo
svom, a dalekom svetu, koji se ni u čemu ne dodiruje i ne prepoznaje sa ovim
zemaljskim svetom. Ali, čuju, da, sasvim jasno čuju tu Žikinu rečenicu koja
nagoveštava rat, i nesvesno, kao sa prazninom u umu, ne osećajući ni slovce
njenih reči, ponavljaju kao papagaji:
- Opet! Biće, biće rata... Opet...
Ali, jedne večeri, kad je dan otoplio i odužio se
kao u letnje doba, Žiki nadođoše neke druge, svilenije reči:
- I opet će biti rata. Opet. Ali, rata bez žrtava.
Jer, treba da prežive oni koji su mrtve videli i čuli.
Nije bilo prvi put da je Žika ovakvim, biranim
rečima izražavao ono što misli i oseća. Velika je šteta što su njegove priče
ostajale neponovljive i zarobljene u vremenu i prostoru, kao lepotice u
začaranim zamkovima koje niko nikad neće izbaviti. Imao je Žika i ranije
sličnih momenata, kojih možda ni sam nije bio svestan, onih momenata kada su iz
njegovih usta izlazili pravi pesnički stihovi, neke tuže, setne i nevine note,
naročito o onim događajima koje nikada neće zaboraviti. Pripovedajući o
strahotama rata, o svojim dužnostima i obavezama kao građanina i vojnika,
donekle se dičeći što je bio privilegovani pojedinac koji je stajao na braniku
otadžbine u najcrnje dane, Žiki bi se pred očima raspukla kakva slika, i
izletela bi iz njega u mirnoj bujici reči koja se sama savladava, koja iz njega
izlazi i oslobađa ga muka, ujedno mu otvarajući i produbljujući nezaceljene
rane. To su priče o ljudima, o prirodi i lepotama neba u različitima krajevima
bivše domovine, priče o mirisima posečenih šuma, o šapatima divljih potoka.
Tužne i tragične povesti o jadnim junacima koje je istorija zbrisala,
simpatične anegdote koje niko nikada neće dočuti, teške balade o smrtima
mladih, strašne, toliko strašne priče da je Žika pomišljao kako bi, dok ih
priča, mogao presvisnuti od tuge. Ali, bilo je u tim pričama nekog njemu
nedokučivog zadovoljstva. Možda je, vraćajući besmrtne uspomene, mogao da još
jednom preživi jedan burni period svog nesrećnog i neslavnog života, pa da se
priseti, bar tako pijan i sam, kao pajac pred pijanom publikom, da oseti, samo
još jednom... Zasijaju mu se oči kao u deteta, i on bi svojim slušaocima, zanet
svojom pričom, sve vernije, sve pažljivije dočarao, iscrtao te priče, kako bi
se i sami uverili po kakvim rajskim prostorima je putovao i u kakve paklene
krugove se spustio. Ali, uvek mu nedostaju reči. Nedostaju mu novi potezi i
boje na toj nenaslikanoj slici. Nemoćan da od slova složi reči, od reči
rečenice, od rečenica priče i pričanja, Žika bi osećao neku strašnu tugu u
grudima. Jer, nikome ne može da ispriča ono što je video i doživeo. Suočen sa
činjenicom da je nesposoban da komponuje i ispriča svoju priču, duboko ožalošćen
i razočaran zbog svoje pripovedačke nesposobnosti, Žika bi spoznao jednu
neprijatnu zakonitost pripovedanja, da se neke priče prosto ne mogu ispričati i
prevesti na prirodan i ljudima poznat jezik. I nedostaje mu i taj rat, i
spaljena sela, i miris zgarišta. Sve bi opet i iznova... Samo još jednom...
Makar i umro. Uzalud misli kako da ispriča. Ne ide. Trudi se da odabere reči,
one prave, one verne i jedinstvene reči koje bi njegovo pripovedanje makar malo
dočarale i obogatile, i makar na kratko mu omogućile izlet u prošlost. Nije
znao otkuda se čoveku desi tako nešto, da tako silno želi da priča, a ne može i
ne ume, kao da mu se jezik vezao, ili je zanemeo od prevelike želje za
pripovedanjem.
