Priča

   

Priča

Bio jednom jedan mali narod. Skoro sasvim bezgrešan. Pobožan. Zaklinjao se da samo u Boga veruje. I u tom narodu je bilo svakakvih ljudi. Ljudi sa različitim potrebama, osobinama, pričama i sudbinama. Jedna učiteljica. Stara, lepa dama. Iskusna. Ali, imala je jednu tešku muku. Nije poznavala slova. Nikako joj nije uspevalo da ih nauči. I jedan lekar. Mlad, vredan, uporan. Ponekad dobar i pošten. Uprkos njegovoj upornosti da postane proslavljeni stručnjak, nije mogao da izleči svoje pacijente. Mnogi od njih su umrli. Živeo je i jedan sudija. Stari, opaki, tvrdi pravdoljubac. Ćutljiv i hladan. Neretko nervozan zbog bezbroj nerešenih parnica, slučajeva urađenih na brzinu. Sudio je bez promišljanja, birao okrivljene, oslobađao nedužne kao na igrama na sreću. Narod je čuvao jedan vojnik. U sjajnoj novoj uniformi. Vojnik bez položene zakletve, nenaoružan i uplašen kao dete na noćnoj straži.

Sve ih je predvodio iguman jednog manastira. Manastir čuven i ugledan. Stari hram prepodobnih ktitora iz daleke prošlosti. Hram u kojem su sva čudesa moguća, u kojem hromi prohodaju, nemi progovore, slepi progledaju, a ludi vrate razum. Iguman je bio mudar. Predani molitvenik i podvižnik. Pobožan. Dobar pastir poverenog mu stada. Pravi čovek iz naroda. Društven. Možda suviše društven za jednog monaha. I lep. Mladolik. Pričljiv. Mali pobožni ljudi su ga voleli kao da je u njemu otelotvorenje Hrista Spasitelja. Ljubili su mu ruku, pokorno mu se klanjali. Slušali njegove propovedi. Ispovedali mu svoje grehe i tražili okrepljenje u njegovim rečima. Bio je to pravi monah. Bez sumnje, pravi Božiji čovek. Nosio je mantiju. Crnu, dugu. Kamilavku na glavi. Krst na grudima. Pojas pod stomakom koji je čuvao njegovu devstvenost od svakog bluda i druge telesne navaljalštine. Na grudima krst sa slikom razapetog Gospoda. Živeo je sam, bez žene i dece. Skupljao je dobrovoljne priloge odanih velikodušnih vernika, ali ništa sebi ne stičući, već nesebično sa bratijom deleći. Imao je samo jednu patnju. Nije verovao Bogu. Nikako! Krstio se, celivao krst i sveti oltar, pred ikonama na kolena padao, vršio bogosluženja. Ali, Boga nije prizivao. No, nebitno je. Važno je da je o Bogu lepe priče pripovedao. A priča, što se češće pripoveda, sve više i sigurnije dobija oblik istine. Zato se iz pripovedanja u pripovedanje u priču sve više veruje.