Mesečeva boginja

Mesečeva boginja

,,Video sam još Mesec, sjajan, 

pa se i nehotice osmehnuh.

On je svud isti, jer je mrtvac.’’

                                                Miloš Crnjanski

Kao u onoj staroj tužnoj pesmi.

Ubogi sprovod.

Sneg sa kišom dosadno sipa.

Umorne noge u teško blato upadaju

i stazu do tamo krče.

Do konačnog.

Zamornu tišinu poneki uzdah,

sramežljivi vapaj poremeti.

Dok vetar poslednju uspavanku pevuši

i osluškuje note koje priroda diktira,

lagano ide crna kočija.

Kočija kao da klizi po drumu,

sama.

I na nju se prozeblim rukama

neki tamni ljudi oslanjaju.

I tako korak po korak,

staza biva sve kraća,

a Endimionov san sve bliži.

Da l’ je čeka nova mladost,

otkrovenje neviđenih leta?

Tek, kao da se kroz zamračeno nebo

ponoćni svetionik promoli krišom.

To je onaj što svakim jutrom umire

i svake večeri se rađa.

Uvek isti,

danas nešto bled

kao bolesnica na samrti.

Žalostan i strašan,

u naručje novu dušu

na pokajanje prima.

To je ona staza kojom sada hoda kočija bez konja.

To je ona staza kojom sada ide mesečeva kći.

Nije ni starica, a nije ni devojka.

Prekrštenih ruku do meseca se uspinje.

Kao pero laka,

kao ponoć crna.

Usne modre, tvrde.

Na čelu beline kao snegom zavejane.

Hladna kao led.

Čvrsta kao kamen.

Bez smeška,

bez tuge,

bez srdžbe,

bez jada.

Lice bez osećaja,

usta bez reči,

misao bez briga.

Nema i gluva,

bez vida,

bez daha.

Leži tako sama na postelji od drveta.

Razjapljena čeljust crne majke zemlje

čeka gladna, željna

u sebe da je primi.

Ona, sestra sunca i zore,

svečano i žalosno u crnicu tone.

Nad glavom joj voštanica bespomoćno pišti.

Možda će, kao nekad stara boginja,

putanjom noćnog besmrtnika silaziti

i svojim nemim usnama

one koji je danas prate poljubiti.

Kiša se u sneg pretvorila

i sneg je kišu ispio.

Magla zamrsi i pomeša

tela pahulja i kapi.

Žalosno se zagrliše borovi i jele

i kržljavim granama,

kao aveti u strahu,

poslednji poklon načiniše.

Neko propoved o vaskrsenju poče

i ruke ka nebu diže.

Zajeca zvono.

Graknu gavran.

Odjeknu ,,Aliluja’’.

I ode crna ptica u tišinu.

Od praha u prah.

Od nepostojanja u večnost.

Od bića u ništa.

Od svesti u neznan.

Oh, starost je večna!

Ona ne dolazi,

ona uvek traje.

Da li posle dana,

godine il’ veka,

jednako je bolna,

jednako je sramna.

To lukava samrt

u mladost se svlači

kad se život začne.

Mladost, to je laža,

varka, priviđenje

kad opijena duša

tek začetim životom

sanja da se budi.

Tad ništa ne počinje,

već se sve svršava!

Preživeli leš

2. deo

Ovog proleća je Žika postao nekako hladniji, zamišljeniji i tiši. Priča, ali ne onako ushićeno i srčano kao ranije. Deluje bolesno. I za neko čudo, nedavno je počeo još više da pije. Tokom čitave zime je dolazio pod hrast i družio se sa seoskim pijancima. Zapravo, to mesto pod hrastom nikad nije bilo prazno. Kao da im ni ciča zima nije smetala. Založili bi vatru, okupili se, skakutali i mrzovoljno se razilazili kada ponestane alkohola. Ni Žika zimus nije napuštao svoju katedru. Ali, proleće je pokazalo one jasne i definisane promene ne njegovom licu i telu. Kao da ih je zima prikrila, zatajila. Sa prolećem je na Žiki osvanula neka tužna boja. U licu se osušio, ogrubeo. Iznikla mu gruba proseda brada. Kosa mu raspuštena, prljava i neočešljana. Pozadi na glavi mu se lokne umrsile i ućebale, a sa prednje strane zalisci produbili i uvećali. Ima već nekoliko dana kako nosi istu odeću. I ta odeća je vojnička uniforma. Skoro da ga niko nikad nije video u civilnoj odeći. Uvek je morao da ima na sebi nekakav vojnički znak, bilo prsluk, opasač, beretku, čizme, maskirne pantalone. Počeo je da se oseća na neoprano i ustajalo. I ponavlja već nekoliko večeri:

- I opet će biti rata!

Ostali pijanci, jedva razabirajući njegove reči, potvrdno klimaju glavom, odobravaju mu misao, a davno su već zaboravili šta je rekao. Svaki od njih je u nekim svojim brigama i mislima, u nekom svom, samo svom, a dalekom svetu, koji se ni u čemu ne dodiruje i ne prepoznaje sa ovim zemaljskim svetom. Ali, čuju, da, sasvim jasno čuju tu Žikinu rečenicu koja nagoveštava rat, i nesvesno, kao sa prazninom u umu, ne osećajući ni slovce njenih reči, ponavljaju kao papagaji:

- Opet! Biće, biće rata... Opet...

Ali, jedne večeri, kad je dan otoplio i odužio se kao u letnje doba, Žiki nadođoše neke druge, svilenije reči:

- I opet će biti rata. Opet. Ali, rata bez žrtava. Jer, treba da prežive oni koji su mrtve videli i čuli.

Nije bilo prvi put da je Žika ovakvim, biranim rečima izražavao ono što misli i oseća. Velika je šteta što su njegove priče ostajale neponovljive i zarobljene u vremenu i prostoru, kao lepotice u začaranim zamkovima koje niko nikad neće izbaviti. Imao je Žika i ranije sličnih momenata, kojih možda ni sam nije bio svestan, onih momenata kada su iz njegovih usta izlazili pravi pesnički stihovi, neke tuže, setne i nevine note, naročito o onim događajima koje nikada neće zaboraviti. Pripovedajući o strahotama rata, o svojim dužnostima i obavezama kao građanina i vojnika, donekle se dičeći što je bio privilegovani pojedinac koji je stajao na braniku otadžbine u najcrnje dane, Žiki bi se pred očima raspukla kakva slika, i izletela bi iz njega u mirnoj bujici reči koja se sama savladava, koja iz njega izlazi i oslobađa ga muka, ujedno mu otvarajući i produbljujući nezaceljene rane. To su priče o ljudima, o prirodi i lepotama neba u različitima krajevima bivše domovine, priče o mirisima posečenih šuma, o šapatima divljih potoka. Tužne i tragične povesti o jadnim junacima koje je istorija zbrisala, simpatične anegdote koje niko nikada neće dočuti, teške balade o smrtima mladih, strašne, toliko strašne priče da je Žika pomišljao kako bi, dok ih priča, mogao presvisnuti od tuge. Ali, bilo je u tim pričama nekog njemu nedokučivog zadovoljstva. Možda je, vraćajući besmrtne uspomene, mogao da još jednom preživi jedan burni period svog nesrećnog i neslavnog života, pa da se priseti, bar tako pijan i sam, kao pajac pred pijanom publikom, da oseti, samo još jednom... Zasijaju mu se oči kao u deteta, i on bi svojim slušaocima, zanet svojom pričom, sve vernije, sve pažljivije dočarao, iscrtao te priče, kako bi se i sami uverili po kakvim rajskim prostorima je putovao i u kakve paklene krugove se spustio. Ali, uvek mu nedostaju reči. Nedostaju mu novi potezi i boje na toj nenaslikanoj slici. Nemoćan da od slova složi reči, od reči rečenice, od rečenica priče i pričanja, Žika bi osećao neku strašnu tugu u grudima. Jer, nikome ne može da ispriča ono što je video i doživeo. Suočen sa činjenicom da je nesposoban da komponuje i ispriča svoju priču, duboko ožalošćen i razočaran zbog svoje pripovedačke nesposobnosti, Žika bi spoznao jednu neprijatnu zakonitost pripovedanja, da se neke priče prosto ne mogu ispričati i prevesti na prirodan i ljudima poznat jezik. I nedostaje mu i taj rat, i spaljena sela, i miris zgarišta. Sve bi opet i iznova... Samo još jednom... Makar i umro. Uzalud misli kako da ispriča. Ne ide. Trudi se da odabere reči, one prave, one verne i jedinstvene reči koje bi njegovo pripovedanje makar malo dočarale i obogatile, i makar na kratko mu omogućile izlet u prošlost. Nije znao otkuda se čoveku desi tako nešto, da tako silno želi da priča, a ne može i ne ume, kao da mu se jezik vezao, ili je zanemeo od prevelike želje za pripovedanjem. 

Knjige

I opet obesmišljeni trenutak postojanja. Prazan hod. Ni napred, ni nazad. Opet večnost ništavila. Uboga stvarnost. Kao dim se izdiže i plovi nekud. Daleko. U beskraj ničega. 

I opet uzimam knjige. Listam, opipavam reči i rečenice kao u bunilu. Gorčina istina me uznemirava. Čitam kao molitve. A bogova nema. Ni njihovih senki nema. Srećem poznata lica. Kao rođake, prijatelje, davno umrle poznanike. Prstima prelazim preko hartije, dodirujem likove davnih vremena, i osećam kako još uvek žive nekim besmrtnim životom u nizu zabeleženih redova. Možda se u tome ogleda veselje ove moje tragedije, što uspevam da proniknem u one dubine koje drugi u ovom času ne vide. A kad izronim, ponesem sa sobom neku tešku bol koju ne umem da opišem i imenujem.