I opet obesmišljeni trenutak postojanja. Prazan
hod. Ni napred, ni nazad. Opet večnost ništavila. Uboga stvarnost. Kao dim se
izdiže i plovi nekud. Daleko. U beskraj ničega.
I opet uzimam knjige. Listam,
opipavam reči i rečenice kao u bunilu. Gorčina istina me uznemirava. Čitam kao
molitve. A bogova nema. Ni njihovih senki nema. Srećem poznata lica. Kao
rođake, prijatelje, davno umrle poznanike. Prstima prelazim preko hartije,
dodirujem likove davnih vremena, i osećam kako još uvek žive nekim besmrtnim
životom u nizu zabeleženih redova. Možda se u tome ogleda veselje ove moje
tragedije, što uspevam da proniknem u one dubine koje drugi u ovom času ne
vide. A kad izronim, ponesem sa sobom neku tešku bol koju ne umem da opišem i
imenujem.
No comments :
Post a Comment