Čovek
Đavo da ga nosi, niko živ ne bi uhvatio kad
laže a kad istinu govori. I sve mu je toliko zapetljano, zamršeno planovima,
željama, računima, lažima, i ko zna čime još, da se sigurno i on sam teško
snalazi. On je istinit i lažan, pošten i nepošten, stvaran i nestvaran, bez
međe i prelaza, i samo je tako cjelovit. Pa, neka ga! Ne mogu birati ljude
kakve želim, niti u njima samo ono što je dobro. Moram da primim ili odbijem
ljude koje mi život šalje, i ono što je u njima, nerazdvojeno. I možda bih grdno
pogriješio kad bih prihvatio samo svece, kad bi ih i bilo, jer su sigurno
nepodnošljivo dosadni.
Tvrđava, Meša Selimović
Nije on loš čovek. Nije zao. Ali je njegova
nesrećna duša u velikom raskoraku sa izrazom njegovog lica, sa govorom i
postupcima.
Ljudi ga vole. Iskreno. Poštuju ga. Takav je,
dopadljiv. Ne mnogo pričljiv. Njegova dopadljivost je nametljiva i
nenametljiva. Gotovo da se ni ne oseti, već kao nevidljivi pritajeni magnet
potkupljuje sagovornike. Urođeni talenat. Retki su takvi ljudi koji imaju
blagodat da pridobiju poštovanje sa svega nekoliko reči.
Uvek je nasmejan. Čak i kada mu je duša u stanju
raspadanja ne iščezava onaj dečački osmeh na njegovom izboranom licu. Možda je upravo
to način da se dopadne drugima. Osmeh je znak njegove smirenosti i spokoja. A
takav i treba da bude. To mu je zanimanje, to je njegov posao, da druge i samog
sebe uči smirenju.
Nije obrazovan, školovan.
Nije čovek od knjige. Ipak, njegovo znanje kao da prevazilazi sve ovozemaljske
mudrosti. On vešto bira načine, sredstva, reči i manire koje podešava poštujući
jednostavnost svojih namera i ciljeva. Da, gotovo da je neponovljivi umetnik u
svom poslu. Nema boljeg i omiljenijeg od njega. Ljudi ga se pomalo plaše. Ispod
pitomog pogleda sitnih plavih očiju krije se nedokučiva moć, starešinstvo i
zahtev da se uvažava njegov autoritet. Cenjen je u svom okruženju. Za njega se
bira posebno mesto za stolom, njemu se prvom sipa čaša dobrog vina. Njemu se
serviraju raskošne trpeze. Kao da je otelotvorenje Boga.
Nije ovo veličanje njegove ličnosti čudno. Nije ni
iznenađujuće. Takvi su ljudi. Daš im malo razumevanja, dopustiš im da ti se
izjadaju, povere i već su ti u šaci. Tako on radi i od tog svog zanata živi.
Nema tu nikakve nepojmljive nauke. To je obična igra sa ljudskim dušama koja
traje, evo, već decenijama. I ništa se ne menja. Samo su grešnici naizgled
utešeni i odvraćeni od greha. Možda samo trenutno, tek dok ne prođe i ne
iščezne privid smirenja.
Nepogrešiv je u svom
poslu. Pronicljiv je, sabran i proračunat. Oštrouman i nepokolebljiv. Iako ga
zamara monotono druženje sa običnim ljudima, iako stalno oseća svoju visinu nad
njima i superiornost među prosečnima, on ne odustaje. Kao da za bolje ne zna.
Kao da se ni u čemu drugom ne bi snašao. Uživa, ali sada sve manje. Umorio se.
Iscrpljen je i vreme ga je nadjačalo. Počeo je da stari. Lice ga odaje, koža,
noge. Ali, još ima mladalačkog poleta. Još je okretan, među ženama, i mladim i
starim, poželjan. Da, on je gotovo idealan muškarac. Da, on je onaj muškarac koji
se od devojačkih dana čeka, onaj iz bajki i nepromišljenih maštarija. Lep je,
odista muški lep sa crtama koje otkrivaju spoj grubosti i nežnosti. On je
savršeni otac, brat, prijatelj, muž, sin. Ume da bude fin i nežan, da se
podvuče pod kožu kao nevino dete. Saoseća sa drugima. Zaplače nad tuđom mukom.
Nasmeje se nečijoj radosti. Ume da bude nemilosrdan, ali samo kad brani pravdu.
I tad njegovo lice dobija onu strašnu boju. Glas mu biva drugačiji. Oštar je,
hladan. I niko ne sme da mu protivureči. Jer, on je uvek u pravu. On ne greši.
Muškarci njegovih godina
ili prerano ostare ili ostaju večiti mladići u tom prelomnom životnom dobu. On
nije ni jedno ni drugo. Njegova muškost nije presahla. Još ima vitalnosti u
telu. I budi nemir u ženi, onaj lepi nemir koji se retko oseća. Budi neku čudnu
želju iako se u prisustvu ženskog sveta drži hladno i gotovo bez i najmanjeg
znaka strasti i emocija. Kao da nije muškarac. Kao da ne poznaje ženu. Ali,
opet i njegova zrelost, koja se oslikava u malim znacima minulih godina, čini
ga još zavodljivijim i poželjnijim. Budi erotske požude, uzbuđuje, provocira
tinejdžerske maštarije. Ima to u muškarcima njegovih godina, kada stignu do
polovine životnog veka, ona neodukočiva privlačnost koja golica žensku dušu i
vuče, vuče kao svemoguća sila. Ima u takvim muškarcima prefinjenog
bezobrazluka. Izgledaju zaštitnički, sigurno, stabilno. Izgledaju kao da je
svrha njihovog postojanja da drže ženu u svom štitu, da se o njoj brinu i da
joj udovoljavaju, istovremeno da joj nameću svoje zakone, ljubomorno je držeći
uz sebe. Uz takve muškarce se žena oseća kao vrednost, oseća da je voljena i da
je ljubav takvog muškarca neprocenjiva.
Sitne bore oko očiju, seda brada, koža na telu i
veliki trbuh ga izdaju. Ali, i te staračke mane koje je donela prolaznost kao
da se ni ne primećuju. Ostaje savršen. Nedodirljiv. Nikome se ne da. Nikome ne
pokazuje stvarni lik. Tako je odlučio i toj svojoj nameri je veran do groba.
Nema ženu, nema decu. Vodi
neki besmisleni bezbračni život. Samac je. I tvrdi da je srećan u svojoj
samoći, da ga ne boli i ne kinji prazan krevet, pusta soba i tišina. Ispoveda
da je to njegov put ka spasenju. Ljudi mu veruju. Ljudi njemu uvek i sve
veruju.
Nema ni prijatelje. One prave, iskrene. I nikome on
nije prijatelj. Nekolicinu poznanika obmanjuje lažnom vernošću iz puke potrebe
da potvrdi svoju moć i da gordo nadjača svakoga koga sretne. Igra se, isprobava
granice svoje vlasti. Lažno se predstavlja kao pomoćnik, kao porodični
prijatelj koji brine za druge. Obilazi bolesne, teši nesrećne, isceljuje
samrtnike, moli se za grešne. I opet mu ljudi veruju.
Spreman je da izda najbliže, da bez trunke savesti
spasava sebe u opasnosti. Neherojski se povlači pred pretećim događajima.
Spreman je da žrtvuje druge. Bestidno trguje poverenim mu dušama. Koristoljubiv
je, voli novac, raskoš, komfor. Ne postavlja granice svojoj vlasti.
Da, sasvim je sam. A opet, oko njega je uvek
toliko sveta, kao da je kakav dugo očekivani Mesija. I taj svet, skoro slep od
poverenja i sužanjstva njegovoj sujeti, ne odustaje od njega. Uporno ga
zapitkuju, traže i vape za njegovim prisustvom. Kao da su svi zaljubljeni u
njega. Njemu je odanost prostog naroda često smešna. Neretko se licemerno
našali na račun svojih robova, rugajući se nesposobnosti i nesamostalnosti u
ljudskom promišljanju. Bezobrazan je, ciničan. Ali, samo ponekad ga rastuži
slika njegovih podanika za koje sam odgovara, udešava im živote i rukovodi
njihovim dušama. Jer, shvata da su svi u njegovoj vlasti i da može da čini sa
njima šta mu je volja.
Vole ga deca. Igra se sa njima, priča im nekakve
bajke koje drugi odrasli ne govore. One bajke, najstarije, u kojoj je samo
jedan lik dobar i pravedan, koji čuva decu i brani njihov san. Deca rado
slušaju, trče za njim i vuku ga za rukav. Drži ih u krilu, miluje, ljubi
obraze. Možda bar tu nevinu dečicu iskreno voli.
Mislim da mu se divim. Oduševljava me njegova
tragična raspolućenost. Ipak ga dobro poznajem. Otkrio se, doduše vrlo retko, i
u nekim nepojmljivim trenucima između jave i sna, u stanju pijanstva. Malo je
progovorio i brzo se povukao. Možda je hteo da se poveri, da se iskuka i izjada.
Brzo je ućutao.
Laže često, istina je daleko od njega, a druge o istini
uči. Ne voli ljude, a drugima o ljubavi propoveda. Gord je, a gordost osuđuje
zbog praroditeljskog greha. Sujetan je, a sujetu oštro kažnjava kad je
razotkrije. Zašao je u kriminal, uhvativši se olakih načina u sticanju
materijalnih vrednosti, a pred drugima proklinje i pljuje sve prestupe državnih
zakona. Ne veruje u Božiju milost, a Božijim imenom se zaklinje. On je
najsebičniji čovek koji se rodio na planeti. Sebičan za druge, sebičan za sebe.
Pitate se kako živi takav čovek. Verovatno ni on
sam ne zna. Ne sme ni da pomisli. Ako bi se bar jednog jutra zapitao o
protekloj noći, možda bi umro od uznemirenosti. Ovako, lakše mu je da prećuti i
da potisne ono što jeste. Da preleti preko sebe kakav jeste i da brzo ostane
neko ko treba da bude po svom imenu i liku. Tako je navikao. I takvog ga ljudi
poznaju. Zato održava tu mutnu sliku. Nejasan samome sebi, poljuljan strašnom
sudbom koja ne bira svoje žrtve, kao neki ludi borac za opstanak, duboko u sebi
je strašno nesrećan i nezadovoljan. Znam ja to. Možda samo ja znam. I možda
niko sem mene nije došao do neslućene dubine u njegovoj duši. Možda ga ni majka
koja ga je nosila pod grudima nije spoznala kao velikog nesrećnika i usamljenika
koji je pobegao u neki tuđ jezivi svet. Jednom mi je rekao da mu je duša puna
ožiljaka i rana. Tako, iznenada. Odjednom. Posle je ućutao, kao da se postideo.
Kao da je razotkrio nešto što niko ne sme da čuje. I dugo je bežao od mene. Kao
da sam mu neprijatelj i kao da ću zloupotrebiti njegovu tajnu, da ću ga javno izigrati
i razoružati. A neću, zna da neću i da nikad to ne bih... Bezrazložno strahuje.
Drag mi je. Možda suviše drag. Sav je satkan od mana i nebrojenih loših osobina
koje ne ume da iskoreni, a koje su ga održale i dovele do uzvišenog mesta u
prostoj sredini. Izabran je da vodi, da uči, da odgovara na najteža pitanja i
da uvek iznese spreman i savršen odgovor. Privilegovan je, ne brine šta će
jesti i piti, od čega će dočekati dan, ugostiti brojni narod koji mu dolazi.
Sve mu je dato. I ne mari hoće li doći gore vreme, teži dani. On će uvek imati
sve. Kao da ima sklopljen pakt sa kakvim nezemaljskim tajnim silama koje njemu
služe. Dok drugi gladuju i pate u svojoj bedi, on seda za raskošnu trpezu. Dok
drugi plaču nad oskudicom, nemaštinom, i tonu u teški san pun jezivih vizija,
on leže u čistu postelju, ne osećajući da ničim nije zaradio ono što ima.
Čudan čovek, odista. Kao da nije iz ovog sveta.
Kao da vam pripovedam povest o kakvom junaku iz knjige, o kakvoj imaginarnoj
ličnosti od papira. A tu je. Na svega nekoliko koraka od mene. Vidim ga i sad.
Eno ga, sedi u mraku sobe. Pripit. Sedi tako sam kao kakav ludak. Ne dolazi mu
san na oči. Udario ga je alkohol u glavu i muti mu se vid. Popio je da
zaboravi, da se zaleči, i da ne pomisli na svoju dušu. Ispratio je goste,
smejao se, družio, pevao sa njima. Zahvalio im na darovima i lepim rečima.
Povukao se u svoju sobu, krišom noseći bocu vina, ispio do dna i zaplakao se. Shvatio
je da nikog nema. I da nikog nikada neće imati. Još malo će trajati ta njegova
nezaslužena slava, i onda će doći neko mlađi, zanimljiviji, živahniji. Sedi na
svom krevetu, dodiruje obraze prstima i oseća kako je koža ogrubela. Kako se
kosa razredila. I brada se stanjila. Oseća kako mu se telo istrošilo i od sebe
vidi jedno obično prazno bure. Dodiruje svoj veliki stomak. Naduven je, otečen.
Pući će i iz njega neće izaći ništa. Dodiruje noge, umorne od stajanja i
jurnjave. Vene su se napumpale, iskočila preko kože. Stari. Odista stari.
Osvrće se po sobi tražeći kakav šum, glasić, bar lažnu utehu. Ništa se ne čuje.
Nije on zao. Samo je spoznao zlo i odlučio da se
sa njim na čudan način bori. Igrom onog slučaja šaljivdžije zadesio se tu gde
jeste i sad nema kud. Sateran je u ćošak kao kakav miš pred gromadom koja će se
survati na njega. Iskusio je sve što mu se dalo od života. I shvatio da ne
pripada ovom svetu, ali da mora da živi. A da je bio slabiji, okončao bi muke.
Možda bi se ubio još kad je bio mlad i tako spasao sebe užasa i strave. Ovako,
odlučio je drugo. I sam prevaren, ponadavši se da će naći nešto, nekog, makar i
samačku tišnu, bilo kakav izlaz, bilo koja vrata... Prevario se. Zapao je u još
veću čamotinju. Sudbina se poigrala sa njim. Nagradila ga nekim smešnim
položajima među ljudima, obećala mu svakakvu raskoš u duši. Ostala je praznina
i razočarenje. Možda je moglo biti bolje i drugačije. Davno, dok je još bio
mladić. Možda ni sad nije kasno. Možda još ima godina pred njim, nekih drugih
godina. Možda treba da promeni sve, da odustane od svoje ništavne slave i da se
odrekne ljudi. A ako učini tako, i ako napusti sve, neće mu ostati ništa. Sedi
sa praznom flašom i pita se kakva će mu smrt biti. Kad ga ne bude i kad sve
jednom prođe, a biće uskoro, jer tu je, nazire vrata koja vode u bespovratno,
pita se kakve će žalosti biti za njim. I ko će ga oplakati. Ispratiće ga u
starom poštovanju i brzo ga zaboraviti. Možda će ga pominjati u sećanjima na
neku mudru reč, na neko izbavljenje koje je doneo igrom slučaja. I to će biti
sve. Nema sina da ga nasledi, nema žene da za njim pusti suzu i obuče crno u
žalosti. Nema nikog. Razići će se svi kad ga polože u grob i ostaće iza njega
jedno veliko ništa.
Zar je to nagrada? Zar je to proslava njegovog
puta?
Ako je tako, zašto ne promeni svoj život? Može. U
njegovim je rukama. Ako ima izlaza, treba pohrliti ka njemu dok još nije
izmaklo vreme. I treba bežati glavom bez obzira. Ili se pomiriti sa činjenicom
da je ipak sve prošlo i da povratka nema. Da treba da ubija sate, iščekujući
sudnji dan i oslobođenje duše.
Dobar je on čovek. Patio je mnogo, često. Niko to
ne zna. Možda samo ja. Priznao mi je jednom. Davno. Posle je zaplakao i molio
da oprostim njegovoj ludoj glavi.
Oproštam ti, dobri čoveče! Iako si kriv jer si
postao loš, iako si dopustio da te potkupe prljava dela, ružne navike i zle osobine.
Opraštam tvojoj nesrećnoj i strahom obuzetoj duši. I ne mari za mene. Meni je
lako. Iako često plačem nad tvojim životom. Ja te volim i možda te volim više
nego sebe, a ti... Ti ni sebe ne voliš... Kako ćeš onda meni podariti bar malo
ljubavi... dok nam se kazaljke ne zaustave i dok ne umre naše vreme...
