Šta čitaju oni o kojima čitamo?

Šta čitaju oni o kojima čitamo?

            Jedan od najboljih humorističkih pisaca u srpskoj književnosti, Stevan Sremac, stvarao je na prelazu između XIX i XX veka. Iza njega je ostao nemali broj književnih dela koja i danas privlače čitalačku pažnju- ,,Zona Zamfirova’’, ,,Ivkova slava’’, ,,Pop Ćira i pop Spira’’, ,,Čiča Jordan’’, ,,Časna Starina’’, ,,Kir Geras’’.

Skupljajući građu za svoja dela, Sremac najčešće koristi anegdote, priče, dogodovštine iz svoje okoline. Tako nastaje i humoristički roman ,,Pop Ćira i pop Spira’’, koji obrađuje sukob dveju svešteničkih porodica.

Sremac čitaoce oduševljava izborom svojih junaka. On ih predstavlja uz detaljne opise fizičkog izgleda, vernim prikazom ponašanja, postupaka, odnosa sa drugim likovima, posredstvom razgovora i radnji u kojima se otkrivaju njihovi karakteri. Akteri romana ,,Pop Ćira i pop Spira’’ su popovi, njihove popadije i ćerke. U nameri da pred novim učiteljem kojeg doživljavaju kao učenog čoveka, čoveka od škole i knjige, a koji bi kao takav u jednoj prostoj seoskoj sredini bio idealan zet svešteničke kuće koja ima ćerku za udaju, dve popadije se upuštaju u pravo takmičenje. Pribegavajući neiskrenim, neskromnim i često hiperbolisanim pohvalama svojih jedinica, popadije Persa i Sida govore o marljivosti, vaspitanju i lepoti svojih ćerki, a iznad svih kvaliteta uzdižu duhovne i intelektualne vrednosti. Kao hvale vredan atribut devojaka izdvajaju njihove čitalačke sklonosti. Popadije smatraju da upravo pred učiteljem Perom treba da naglase šta i koliko njihove ćerke čitaju, jer mora biti da je i on, kako je učitelj, jedan vrlo načitan čovek.

Kako popadije ne poseduju književnu kulturu, izrađa se originalni humor u Sremčevom romanu. Govoreći o Melanijinom strastvenom čitanju nemačkih ljubavnih romana, njena majka, popadija Persa, čitanje dovodi u vezu sa Melanijinim čestim fizičkim slabostima. I još dodaje da Melanija počne da bunca u snu na nemačkom, gotovo se razboljeva od čitanja. Ali, i to je sve deo visoke kulture i gospoštine kakvu treba da poseduje jedna devojka pred udaju. Istina, Melanija čita, i to jeftine, sentimentalne, romantičarske romane, koji pretežno u patetičnom tonu obrađuju ljubavnu tematiku. Popadija Sida ne odustaje od takmičenja i u borbi za zetom nastoji da naglasi da i njena Jula čita, i to ne krišom kao Melanija, već naglas pred majkom. I sama Sida je čitalac, krijući se od muža neretko iščitava ,,Sanovnik’’. Ali, Jula ima još jednu strast, još jednu aktivnost. Ona u svesci na čijim koricama piše ,,Poesie’’ zapisuje kulinarske recepte.

Šta čitaju Sremčevi junaci? Zašto čitaju? Šta knjiga predstavlja za njih? Ne možemo poreći činjenicu da Melanija i Jula čitaju. Čitanje im obezbeđuje zavidan status u seoskoj sredini. Čitanje je način da dođu do muža. Čitanje je za Julu mogućnost da se identifikuje sa nekim sebi sličnim, nesrećno zaljubljenim knjiškim junacima, i posredstvom čitanja ona pronalazi svoju sudbinu, jer je nesrećno zaljubljena u udvarača Šacu.

Sremac se u ovom romanu poigrao sa jednim vrlo ozbiljnim pitanjem iz polja književnosti. Predmet njegove komike je i samo čitanje.

Ako pažljivije danas pogledamo čitalačku publiku, uvidećemo da su i oko nas čitaoci, a naročito čitateljke koje su ubeđene da im čitanje obezbeđuje mesto u elitnim, intelektualnim slojevima društva. I današnje čitateljke vredno čitaju, iako ne pojme da im je književni ukus izgrađen isključivo na osnovama kič literature. I danas pojedine žene pokušavaju da pronađu lek za svoje ljubavne muke u bezvrednim, melodramatičnim ljubićima.

Sremac prilazi složenoj tematici, koja će, čini mi se, dok je u ovom svetu loših čitalaca, biti nerešena rasprava, a to je odnos književnoumetničkog sveta i stvarnosti. Dok popadija Persa, koja nigde ne priznaje da li je ikada pročitala neku knjigu, tvrdi da je to čitanje ipak ,,nešto, nešto posebno’’, popadija Sida sa nevericom osuđuje svet književnosti:

,,E, kad bi to bilo istina! Nego, tek tako, ma ko-A ko je spiso to? Ta da je sto puti trukovano-pa ne verujem ja u to!’’

Možda bi se na kraju ove skromne polemike o čitanju valjalo prisetiti reči velikog Andrića, koji veli:

,,Nije najveća budala onaj koji ne umije da čita, nego onaj koji misli da je sve što pročita istina.’’

Jer, iako je umetnički svet neodvojiv od ovog materijalnog, našem oku dostpunog, prolaznog sveta, to je ipak neki drugi, viši, duhovniji, samim tim realniji i irealniji svet, koji se samo čitanjem može oživeti i doživeti. Zato čitanje ne može biti samo sredstvo kojim se ostvaruju praktični ciljevi i planovi i izgrađuje identitet intelektualca.