Dis:Skerlić

Dis:Skerlić

,,Ono što nije zapisano, i ne postoji, bilo pa umrlo.’’

Možda bi reči Ahmeta Šaba, junaka romana ,,Tvrđava’’ Meše Selimovića, bile dobar uvod za priču o sudbini nesrećnog pesnika Disa. Ime Vladislav Petković Dis nas po nekom nepisanom pravilu, navici i podrazumevanom običaju navodi da, dok govorimo o njegovoj poeziji, pomenemo i značajnog kritičara Jovana Skerlića. Jer, ono što je Skerlić davno napisao o Disovim pesmama obavezuje nas da kao čitaoci i tumači razmišljamo o pogrešnim, loše izvedenim sudovima. Istovremeno nas Skerlićeva greška opominje da jednom napisana reč ostaje da živi poput neizbirsivog i besmrtnog traga u vremenu, uprkos svim pokušajima da se ospori i poništi.

U svom tekstu pod naslovom ,,Lažni modernizam u srpskoj književnost’’ Skerlić iznosi oštru kritiku, punu prekora i zamerki, ne prezajući i od omalovažavanja i surovih opaski na račun same pesnikove ličnosti. Gotovo u svakom naučnom pristupu Disovom stvaralaštvu tumači se osvrću na ime i rad Jovana Skerlića i kritičaru daju donekle jednak značaj kao i samom pesniku. Smeli postupak jednog tada priznatog kritičara predstavlja više nego slobodan korak koji je ostavio pečat na karijeru Vladislava Petkovića Disa. Kao što je i sam Dis bio neobična pojava u doba moderne u srpskoj književnosti, tako se i za Skerlića može reći da je jedan od retkih kritičara koji su imali hrabrosti i neobične smelosti da se upuste u ovakve polemike.

Nastojeći da argumentuje svoja gledišta, da li iz nerazumevanja Disove poezije, ili zbog nepokolebljive odanosti pojedinim ideološkim stavovima koje je zastupao, tek Skerlić je napravio jedan mit o ukletom pesniku koji svojim radom ne pokazuje umetničku vrednost. Dis je za Skerlića lažni modernista, pesnik u pokušaju, loš imitator, sebični očajnik koji jadikuje i uzdiše nad svojom žalosnom sudbinom.

Vremenom Dis dobija vrlo cenjeno mesto u srpskoj književnosti, a njegova poezija, kako je kritika procenila, predstavlja jedinstvenu i neponovljivu lepotu srpskog pesništva. Otvorio je nov put u srpskim modernističkim tokovima i izdvojio se među svojim savremenicima. Istina, nije bio naročito obrazovan čovek, nije imao prilike da se školuje i upoznaje tokove evropske književnosti na onaj načina na koji su to činili njegovi savremenici, poput Milana Rakića i Jovana Dučića. Lišen svih zadovoljstava i ugodnosti, živeći u oskudici i nemaštini, Dis je rano završaio svoj život. Ludo i nemirno vreme je sahranilo velikog pesnika.

Iza Disa je ostao nevelik, ali vredan pesnički opus. Zbirku ,,Utopljene duše’’ je objavio 1911. godine, štampajući je o svom trošku, jer tada nije bilo izdavača koji bi objavio poeziju jednog pesnika za kojeg je tadašnji najuticajniji kritičar rekao da je običan imitator. Ovo je zbirka pesama u kojima su primetni bodlerovski motivi, lik mrtve drage, ljubav, pesmizam, snovi, mašta i halucinacije. Druga zbirka pod naslovom ,,Mi čekamo cara’’ je objavljena 1913. Pesnikovi kafanski drugovi su u šali govorili da bi joj više odgovarao naslov ,,Mi čekamo para’’. U njoj Dis peva o svojoj slavnoj otadžbini, ali bez rodoljubivog ponosa.

Dis je pesnik snoviđenja, halucinacije. On život vidi kao tamnicu, priklanjajući se teškom pesimizmu u koji odlazi znatno dublje nego Rakić. On peva o besmislu, o čoveku kao stradalniku kojem predstoji samo smrt. Individualista, lirik koji ispoveda intimnu muku i patnju, ipak nije otuđenik koji se udaljio od okoline kojoj pripada. On je sposoban da zeglada u tuđe duše i da tuđe nesreće oseća kao svoje. Ako pažljivije analiziramo naslov druge zbirke, vidimo da množinski oblik ,,Mi čekamo cara’’ predstavlja jednog senzitivnog pesnika koji je sposoban da sa empatijama progovori o stanju kolektiva. Jedna od pesama koja predstavalja upravo takvog Disa je i pesma ,,Naši dani’’, objavljena 1910. godine. Ova pesma kao da napušta vremenske okvire u kojima je nastajala, kako po estetskim vrednostima, tako i po ideološkim viđenjima i tematici, predstavljajući opštе stanje zajednice koje je vidno i u savremenom dobu.