Dis:Skerlić
,,Ono što nije zapisano, i ne postoji, bilo pa
umrlo.’’
Možda bi reči Ahmeta Šaba, junaka romana
,,Tvrđava’’ Meše Selimovića, bile dobar uvod za priču o sudbini nesrećnog
pesnika Disa. Ime Vladislav Petković Dis nas po nekom nepisanom pravilu, navici
i podrazumevanom običaju navodi da, dok govorimo o njegovoj poeziji, pomenemo i
značajnog kritičara Jovana Skerlića. Jer, ono što je Skerlić davno napisao o Disovim
pesmama obavezuje nas da kao čitaoci i tumači razmišljamo o pogrešnim, loše izvedenim
sudovima. Istovremeno nas Skerlićeva greška opominje da jednom napisana reč
ostaje da živi poput neizbirsivog i besmrtnog traga u vremenu, uprkos svim
pokušajima da se ospori i poništi.
U svom tekstu pod naslovom ,,Lažni modernizam u
srpskoj književnost’’ Skerlić iznosi oštru kritiku, punu prekora i zamerki, ne
prezajući i od omalovažavanja i surovih opaski na račun same pesnikove
ličnosti. Gotovo u svakom naučnom pristupu Disovom stvaralaštvu tumači se
osvrću na ime i rad Jovana Skerlića i kritičaru daju donekle jednak značaj kao
i samom pesniku. Smeli postupak jednog tada priznatog kritičara predstavlja
više nego slobodan korak koji je ostavio pečat na karijeru Vladislava Petkovića
Disa. Kao što je i sam Dis bio neobična pojava u doba moderne u srpskoj
književnosti, tako se i za Skerlića može reći da je jedan od retkih kritičara
koji su imali hrabrosti i neobične smelosti da se upuste u ovakve polemike.
Nastojeći da argumentuje svoja gledišta, da li iz
nerazumevanja Disove poezije, ili zbog nepokolebljive odanosti pojedinim
ideološkim stavovima koje je zastupao, tek Skerlić je napravio jedan mit o
ukletom pesniku koji svojim radom ne pokazuje umetničku vrednost. Dis je za
Skerlića lažni modernista, pesnik u pokušaju, loš imitator, sebični očajnik koji
jadikuje i uzdiše nad svojom žalosnom sudbinom.
Vremenom Dis dobija vrlo cenjeno mesto u srpskoj
književnosti, a njegova poezija, kako je kritika procenila, predstavlja
jedinstvenu i neponovljivu lepotu srpskog pesništva. Otvorio je nov put u
srpskim modernističkim tokovima i izdvojio se među svojim savremenicima.
Istina, nije bio naročito obrazovan čovek, nije imao prilike da se školuje i
upoznaje tokove evropske književnosti na onaj načina na koji su to činili
njegovi savremenici, poput Milana Rakića i Jovana Dučića. Lišen svih
zadovoljstava i ugodnosti, živeći u oskudici i nemaštini, Dis je rano završaio
svoj život. Ludo i nemirno vreme je sahranilo velikog pesnika.
Iza Disa je ostao nevelik, ali vredan pesnički
opus. Zbirku ,,Utopljene duše’’ je objavio 1911. godine, štampajući je o svom
trošku, jer tada nije bilo izdavača koji bi objavio poeziju jednog pesnika za
kojeg je tadašnji najuticajniji kritičar rekao da je običan imitator. Ovo je zbirka
pesama u kojima su primetni bodlerovski motivi, lik mrtve drage, ljubav,
pesmizam, snovi, mašta i halucinacije. Druga zbirka pod naslovom ,,Mi čekamo
cara’’ je objavljena 1913. Pesnikovi kafanski drugovi su u šali govorili da bi
joj više odgovarao naslov ,,Mi čekamo para’’. U njoj Dis peva o svojoj slavnoj
otadžbini, ali bez rodoljubivog ponosa.
Dis je pesnik snoviđenja, halucinacije. On život
vidi kao tamnicu, priklanjajući se teškom pesimizmu u koji odlazi znatno dublje
nego Rakić. On peva o besmislu, o čoveku kao stradalniku kojem predstoji samo
smrt. Individualista, lirik koji ispoveda intimnu muku i patnju, ipak nije
otuđenik koji se udaljio od okoline kojoj pripada. On je sposoban da zeglada u
tuđe duše i da tuđe nesreće oseća kao svoje. Ako pažljivije analiziramo naslov
druge zbirke, vidimo da množinski oblik ,,Mi čekamo cara’’ predstavlja jednog
senzitivnog pesnika koji je sposoban da sa empatijama progovori o stanju
kolektiva. Jedna od pesama koja predstavalja upravo takvog Disa je i pesma ,,Naši
dani’’, objavljena 1910. godine. Ova pesma kao da napušta
vremenske okvire u kojima je nastajala, kako po estetskim vrednostima, tako i
po ideološkim viđenjima i tematici, predstavljajući opštе stanje zajednice koje je vidno i u savremenom
dobu.
