Večita sluškinja I deo

Večita sluškinja I deo

Neretko se u nauci o književnosti otvaralo pitanje same uloge koju bi mogla ili koju bi trebalo da ima književna umetnost. Tokom vremena primetan je veći broj pokušaja da se književna dela pretvore u neki vid sredstava za širenje ideja i ostvarenje ciljeva filozofije, politike, religije, psihologije, istorije. Ali, književnu umetnost nisu štedele ni druge vrste umetnosti.

Kada je reč o nastanku dramskih književnih vrsta, nauka o književnosti nalazi da su prve tragedije i komedije, koje su nastajale u V veku p.n.e, izvođene kao pozorišne predstave na svečanostima koje su priređivane u čast boga Dionisa. Tako u začecima dramskih književnih vrsta prepoznajemo strogo definisanu njihovu svrhovitost koja se ogleda u odavanju počasti jednom od božanstava.

Kakva je sudbina književnosti u novijim vremenima? U kakvom odnosu ona stoji sa drugim umetnostima, prvenstveno sa filmskom i pozorišnom? Da li je ona i danas na poziciji robinje koja svoje plodove daruje scenaristima i režiserima?

Ako se osvrnemo na stanje u srpskoj kinematografiji, nalazimo da je veliki broj filmova snimljen na osnovu pojedinih knjiga. Gotovo sva dela Branislava Nušića su doživela svoju ekranizaciju. Tu su i filmovi ,,Petrijin venac’’, koji je snimljen po istoimenoj knjizi Dragoslava Mihailovića, Sremčeva dela ,,Zona Zamfirova’’ i ,,Ivkova slava’’ su učinili da režija Zdravka Šotre puni bioskopske sale. I onda nam se u nekom trenutku učini da bi potez ,,snimiti film po knjizi’’ bio nepogrešivi korak koji ne zahteva mnogo truda, koji bi osigurao dobru reakciju gledalačke publike, naročito ukoliko se knjiga pokazala kao vredna, dobra i pozitivno ocenjena umetnička tvorevina.

Neretko se desi da film na vrlo specifičan način deluje na publiku i pruža jednu vrstu slobodnog tumačenja radnje, likova, vremena i prostra, ali i slobodnije tumačenje životne stvarnosti. Nedovoljna obrazovanost, oskudno poznavanje istorisjkih činjenica, slabije čitalačko iskustvo i čvrsto oslanjanje na ono što film može da ponudi, gledaoce odvodi na neki pogrešan put u prihvatanju istorije, umetnosti i nauke. O snažnom uticaju jednog filmskog ostvarenja, u čijoj senci stoji pravo literarno bogatstvo, svedoče uverenja pojedinih mlađih, ali i starijih rodoljuba, oduševljenih filmom ,,Boj na Kosovu’’ o tome ko je kriv za tragediju na Vidovdan 1389. godine. I sam film je nastao u vrlo specifičnom trenutku, kada je jedan gospodin, tada prvi čovek u državi, izjavio ljubav celokupnoj naciji. Glavni negativac, izdajnik, kukavica i pravi zloća kao u dečijoj bajci u filmu ,,Boj na Kosovu’’ je nesrećni Vuk Branković. Oslanjajući se na znanja stečena samo na osnovu ovog filma, pojedinci veruju da je za pogibiju srpskih sinova u teškoj i krvavoj bici na Kosovu kriv izdajnik Branković. Ne treba zaboraviti da je o istom tom boju ispevan niz pesama kojima se tvorci ne znaju, i da, uprkos nebrojenim iskrivljenim istorijskim činjenicama koje narodne pesme obrađuju na umetnički način, danas čine nemerljivo blago srpske narodne poezije.

Kada zastupam stav ,,knjiga da-film ne’’ možda odajem neki vid grubog ophođenja prema filmskoj umetnosti, štiteći književnost i ističući njene vrednosti. Ali, ovaj stav je donekle i opravdan, jer nam nalaže da razdvajamo dve vrste umetnosti i da njihove tvorevine merimo po sasvim odvojenim i jasno definisanim kriterijumima. Film i knjiga po kojoj je film snimljen mogu se porediti, ali samo ako ih poredimo u okvirima tematike, osnovne građe, vodećeg motiva. Otuda bi odgovori ,,Film je bolji od knjige’’, ili ,,Knjiga je bolja od filma’’ bili potpuno neprihvatljivi i besmisleni. Zamislite da poredimo neku pesmu koja tematizuje rađanje sunca i sliku na kojoj je naslikano svitanje i kažemo: ,,Slika je bolja od pesme!’’.