Skupljači slobode

Skupljači slobode I deo

(o filmu ,,Skupljači perja’’)

U režiji Aleksandra Petrovića 1967. godine snimljen je film ,,Skupljači perja’’, koji je iste godine nagrađen prestižnim priznanjima. Film je osvojio Gran pri žirija Filmskog festivala i nominovan je za Zlatnu palmu Filmskog festivala u Kanu, nagradu Međunarodnog udruženja filmskih kritičara, da bi 1968. godine bio nominovan i za Oskara za najbolji strani film.

            U ,,Skupljačima perja’’ po prvi put je verno predstavljen život Roma i njihov položaj u društvu i po prvi put su gledaoci imali priliku da gledaju film u kojem se govori na romskom jeziku. Glavni akteri su autentični vojvođanski Romi. Za razliku od tadašnjih filmova, radnja ovog filma je odstupila od uobičajenih priča o idiličnoj atmosferi u društvu u posleratnom periodu. Stoga je Petrovićevo delo tipičan film crnog talasa. Pribegavajući naturasiltičkim potezima, autentičnom prikazu životne stvarnosti, ogoljavajući jedan vid života koji istinski postoji u vojvođanskoj višenacionalnoj sredini, tematizujući socijalno stanje romske populacije, ali obrađujući motiv ljubavi, međuetničke odnose, ovaj film i danas sa pravom zauzima jedno od prvih mesta među srpskim filmskim ostvarenjima.

            Glavni junaci su skupljači perja, Beli Bora i Mirta Klaser. Radnja prati sukob među ovim likovima, njihova poslovanja u skupljanju perja po vojvođanskim selima, muke i nesreće koje im život priređuje. Akcenat celokupne priče jeste na sudbini Belog Bore, kojeg igra Bekim Fehmiju. Bora je u velikoj meri tipičan predstavnik romskog naroda. On nosi onaj slobodarski duh, on je lutalica, voli kafanu, pesmu, alkohol, kocku. U okvirima jednog sirotinjskog života koji dočaravaju gola i bosa deca, blato, trošne niske kućice prekrivene trskom, polupani prozori, žene, galama, Bora ne nalazi svoje mesto. Žilav, mlad čovek, pun energije koju pretače u agresiju i nasilje, iživlavajući se na ženi pošto na kockanju izgubi novac, Bora nam na početku filma najpre izgleda kao jedan ciganski mangup i ništarija. Ali, kako se razvija radnja, pažljivije upoznajemo Borin složeni lik. On se zaljubljuje u mladu devojku Tisu, Mirtinu pastorku, sa kojom se venčava i dovodi u svoju kuću iako još uvek živi sa prvom suprugom. Ovakvi poremećeni porodični odnosi donekle obistinjuju onu često izgovaranu rečenicu kojom se prikazuje život romskih porodica-,,ciganska posla’’. Ali, pogrešili bismo ako bismo se vodili idejom da je Petrović u svom filmu nastojao da nam poruči da su Romi ljudi bez kulture, civilizacije i pameti. Film ,,Skupljači perja’’ je priča o teretu životne sudbine. Film je prava drama o opstanku. I u toj drami neretko provejavaju znaci neobičnih, tipično balkanskih strasti kojim je potkupljen i nošen čovek sa ovih prostora. Možda je jedna od najvrednijih i najoriginalnijih scena u ovom filmu ona antologijska scena kada Beli Bora lomi čaše u kafani i širi krvave ruke, dok mu lepa pevačica peva ,,Đelem, đelem’’. Ta scena je zapravo jedna velika priča o čoveku koji pati, peva, nanosi sebi bol i uživa u tom bolu. U toj priči se prepliću najcrnja i najsvilenija osećanja, najgore boli kada čovek doslovno krvari i najveće radosti uz zvuke omiljene pesme. Nije Beli Bora obični pijanac koji razbija čaše u kafani. 

On je pijanac koji pati, plače i smeje se u isto vreme. On je živ čovek kojeg muči tuga. I to ona tuga koja se ne može nazvati običnim imenom. Bora nas podseća na jednog romantičarskog bajronovskog junaka, stranca u ovom običnom svakodnevnom svetu, na sanjara i tragača za srećom koja ovde i sada ne postoji. On čezne za nečim, za nekim, od njega samog je jača potreba za drugim životom, ali ne za mirnim životom van ciganmale, već o nečemu što ni on sam ne ume da imenuje i prepozna. U nemogućnosti da se oslobodi svakodnevice i običnosti koju mu život pruža, Bora izrasta u mazohistu, njegove krvave ruke svedoče o psihičkoj uznemirenosti i duševnoj boli. A Tisa je jedino lepo što mu se dogodilo, i to lepo mu izmiče, beži i nestaje. Nije Bora ni običan Ciganin. On je ,,Beli’’ Bora.

Tisa nas podseća na jednu nesrećnu lepuškastu Cigančicu iz dela Bore Stankovića. Zatečena u svetu koji je surov, hladan, gramziv, u kojem je individua obespravljena, boraveći pored bezobzirnog očuha Mirte, koji u jednom trenutku pokuša da je siluje, Tisa, zanesena pričama o uspehu u velikom Beogradu, odlazi na put. Ali, kao što je slučaj sa svakom tragičnom junakinjom, tako je i Tisina sudbina preodređena za nesreću. Beograd nije grad uspeha, sjaja i sreće. Beograd je veliki grad u kojem Romi žive isto kao u vojvođanskim selima, grad u kojem dečak invalid živi od prosjačenja na ulici. 

 

Večita sluškinja II deo

Večita sluškinja II deo

Knjiga i film ,,Derviš i smrt’’

Snimljen po romanu Meše Selimovića, u režiji Zdravka Velimirovića, 12. jula 1974. godine prikazan je film ,,Derviš i smrt’’. Uzimajući u obzir polazište da su film i knjiga dva potpuno samostalna umetnička dela, dolazimo do činjenice da se od nekih dobrih knjiga ne da napraviti i jednako dobar film. Ahmed Nurudin, junak Selimovićevog romana, razočarani i poniženi derviš, suočen sa ličnim gubitkom, zapada u očaj i mržnju i počinje da se sveti svojim protivnicima. Pripovedajući o tragičnoj sudbini derviša, pripovedač otvara brojna životna pitanja. Stoga, nije reč samo o osveti i mržnji, već o ljudskom izboru vrednosti i kobnim greškama koje se skupo plaćaju. Ukratko, ovo bi donekle bila jedna od tema Selimovićevog ,,Derviša’’. Film nas je kao publiku lišio mnoštva pripovednih pojedinosti. Brzinski su izneti pojedini citati iz ,,Kurana’’ koji u romanu imaju značajnu ulogu. Likovi su bledoliko predstavljeni u filmu. Odnose među junacima režiser nije precizno postavio, čak je pojedine likove izostavio (Hasanov otac, Ahmedov otac). U pojedinim situacijama ne možemo ni naslutiti motivaciju junaka. Interesantnih dijaloga i rasprava gotovo da nema. Istina je da u 105 minuta, koliko traje film, ne može stati sve ono što nam je Selimović ponudio u svojoj knjizi. Ali, čini nam se i da je i tih 105 minuta preplavljeno greškama, nedostacima i konfuznim segmentima koji se teško daju razumeti.

Kako i zbog čega junaci deluju u filmu? Derviša je izdao Mula-Jusuf, ali nema naznake iz kojih razloga je došlo do izdaje. Možda bismo mogli postupke mladog Mule-Jusufa opravdati njegovim zaljubljivanjem u kadijinicu. Selimović sasvim jasno pripoveda o tragediji mladića, iznoseći pojedinosti iz njegovog nesrećnog detinjstva, koje bi bilo izvor njegove kasnije nesreće. Ako i pretpostavimo da je Mula-Jusuf zaljubljen u kadijinicu, vidimo da ni to nije dovoljovan razlog da izda derviša. Tako zaključujemo da njegova osveta nema snažnog povoda. Znamo samo da je on neki mladi čovek koji spletkari, pojavljuje se kao sumnjuv negativno okarakterisan lik. I to je gotovo sve. Hasan ga u pojedinim scenama posmatra sa nepoverenjem, ali ni za takvo Hasanovo ophođenje prema mladiću ne nalazimo jasno opravdanje.

Jedan od najvažnijih motiva u romanu je motiv zlatne ptice. Pominje se na nekolikim mestima i prerasta u simbol prijateljstva. Ta zlatna ptica je spona između trojice junaka-Ahmeda, Hasana i Mule-Jusufa. Motiv zlatne ptice je izostavljen u filmu, a u knjizi zlatna ptica derviša vraća u prošlost. U filmu vidimo da se derviš u mislima često vraća u prošlost. Najčešće njegovo sećanje priziva slike ratnih bitki i slike nepoznate mlade žene. Ko je žena koje se derviš seća? U knjizi se pominju dve žene. Jedna je majka Mule-Jusufa, a druga je majka mladića koji se pojavljuje u noći uoči Ahmedovog pogubljenja. U filmu je identitet žene nepoznat. Gledalac bi mogao pretpostaviti da je reč o nekoj neprežaljenoj ljubavi iz mladosti. Neuspeli pokušaj da se mladost Ahmeda Nurudina u naznakama predstavi kroz ratna zbivanja i slike žene doprinosi konfuznom predstavljanju radnje i junaka. Na početku filma su scene ratovanja koje se kasnije ponavljaju, a uz njih se pojavljuje lik mlade žene. Ovakve scene se bez posebnog smisla ukomponovane u celokupnu radnju filma. U poslednjem poglavlju knjige, opet kroz sećanja, pripoveda se o razlazu Ahmeda Nurudina i devojke koju je voleo, pošto se vratio iz rata. Ovaj detalj je od presudne važnosti za tumačenje glavnog lika. Jer, razilaženje sa ženom bila je prva velika greška koju je načinio nesrećni derviš u svom životu.

Razumljivo je da su se poglavlja romana morala prilagoditi zahtevima filmske kompozicije, ali pojedine scene su negde ubrzano i besperegledno nanizane, neretko praćene i monotonijom. Otuda je sakrivena i nejasna njihova funkcija, te ne uspevamo da dokučimo ni segmente ni celovitost radnje u filmu. Kao primer ovakvog propusta imamo prikaz pobune u kasabi kad derviš nosi telo poginulog mladića. Zašto bi ova scena bila bitna? Naime, dok ne pronađemo poglavlje u knjizi o pomenutom događaju, teško da ćemo išta razumeti gledajući film. Poginulog mladića oplakuje brat, što derviša dodatno uznemirava, jer ga podseća na lični gubitak, na gubitak brata Haruna. Ovo je samo jedan detalj koji piscu omogućava da upotpuni građenje glavnog lika, u čemu se režiser nije pokazao kao uspešan. Sa sličnim manama se susrećemo u dijalogu čuvara u tvrđavi i Ahmeda koji je uhapšen. Čuvar izgovora rečenicu:,,Znaš li ono kad se zbude veliki događaj...’’. I Ahmed ga prekida rečima: ,,Šta je sa čovjekom koji ti je to govorio?’’. Zatim sledi opis Harunove smrti. Pre replike sa citatima o strašnom sudu niko nije pominjao nekog čoveka, ničim nije ukazano, najavljeno da je čuvar od nekog čoveka čuo ove reči.

Film nam govori da je derviš pokušao da izbavi brata, obraćao se vlasti, tražio pomoć i stradao kada je i sam stupio na vlast. Ali, primetan je jedan ogroman nedostatak kada je reč o samom junaku Ahmedu Nurudinu. Teško da možemo nazreti njegove emocije, misli, razumeti njegove postupke. Intimni monolozi, misli koje muče derviša u kolebanju šta da učini da zadovolji pravdu i da postupa po božijim i ljudskim načelima, a da se ne odrekne emocija prema bratu, sećanje na begunca kojeg je sakrio u tekiji, nemiri u noći praznika Đurđevdana, sve je ovo potrebno potražiti u romanu da bi se lakše tumačio glavni lik iz filma.

Pripovedanje romana je u prvom licu jednine, što je od velikog značaja, jer ovaj tip pripovedanja omogućava intimni ispovedni ton u priči. Na početku derviš polemiše na temu svog pisanja, priznajući da mu je još samo pisanje ostalo kao mogućnost da ispriča ono što ga muči i da mu je papir jedini sagovornik. Na kraju knjige otkrivamo da je sve reči nesrećnog derviša pribeležio njegov prijatelj Hasan. Samo pripovedanje je obogaćeno mnoštvom dubokih filozofskih monologa, koji se pretvaraju u neobične refleksivne deonice teksta. Pisac je na temu samog pisanja dodao i jedan zanimljiv detalj. Mulu-Jusufa je krasnopisac. Ovaj detalj je u filmu izostavljen. Radnju filma pripoveda samo kamera i to po nalogu režisera. Dakle, reč je o pripovedaču u trećem licu jednine. Oko kamere prenosi dijaloge, monologe, slike, prostor. I ono što kamera zabeleži zapravo je sve što publika može dobiti. Sve ostalo treba pronaći u knjizi koja bi potpomogla razumevanje filma. 

Večita sluškinja I deo

Večita sluškinja I deo

Neretko se u nauci o književnosti otvaralo pitanje same uloge koju bi mogla ili koju bi trebalo da ima književna umetnost. Tokom vremena primetan je veći broj pokušaja da se književna dela pretvore u neki vid sredstava za širenje ideja i ostvarenje ciljeva filozofije, politike, religije, psihologije, istorije. Ali, književnu umetnost nisu štedele ni druge vrste umetnosti.

Kada je reč o nastanku dramskih književnih vrsta, nauka o književnosti nalazi da su prve tragedije i komedije, koje su nastajale u V veku p.n.e, izvođene kao pozorišne predstave na svečanostima koje su priređivane u čast boga Dionisa. Tako u začecima dramskih književnih vrsta prepoznajemo strogo definisanu njihovu svrhovitost koja se ogleda u odavanju počasti jednom od božanstava.

Kakva je sudbina književnosti u novijim vremenima? U kakvom odnosu ona stoji sa drugim umetnostima, prvenstveno sa filmskom i pozorišnom? Da li je ona i danas na poziciji robinje koja svoje plodove daruje scenaristima i režiserima?

Ako se osvrnemo na stanje u srpskoj kinematografiji, nalazimo da je veliki broj filmova snimljen na osnovu pojedinih knjiga. Gotovo sva dela Branislava Nušića su doživela svoju ekranizaciju. Tu su i filmovi ,,Petrijin venac’’, koji je snimljen po istoimenoj knjizi Dragoslava Mihailovića, Sremčeva dela ,,Zona Zamfirova’’ i ,,Ivkova slava’’ su učinili da režija Zdravka Šotre puni bioskopske sale. I onda nam se u nekom trenutku učini da bi potez ,,snimiti film po knjizi’’ bio nepogrešivi korak koji ne zahteva mnogo truda, koji bi osigurao dobru reakciju gledalačke publike, naročito ukoliko se knjiga pokazala kao vredna, dobra i pozitivno ocenjena umetnička tvorevina.

Neretko se desi da film na vrlo specifičan način deluje na publiku i pruža jednu vrstu slobodnog tumačenja radnje, likova, vremena i prostra, ali i slobodnije tumačenje životne stvarnosti. Nedovoljna obrazovanost, oskudno poznavanje istorisjkih činjenica, slabije čitalačko iskustvo i čvrsto oslanjanje na ono što film može da ponudi, gledaoce odvodi na neki pogrešan put u prihvatanju istorije, umetnosti i nauke. O snažnom uticaju jednog filmskog ostvarenja, u čijoj senci stoji pravo literarno bogatstvo, svedoče uverenja pojedinih mlađih, ali i starijih rodoljuba, oduševljenih filmom ,,Boj na Kosovu’’ o tome ko je kriv za tragediju na Vidovdan 1389. godine. I sam film je nastao u vrlo specifičnom trenutku, kada je jedan gospodin, tada prvi čovek u državi, izjavio ljubav celokupnoj naciji. Glavni negativac, izdajnik, kukavica i pravi zloća kao u dečijoj bajci u filmu ,,Boj na Kosovu’’ je nesrećni Vuk Branković. Oslanjajući se na znanja stečena samo na osnovu ovog filma, pojedinci veruju da je za pogibiju srpskih sinova u teškoj i krvavoj bici na Kosovu kriv izdajnik Branković. Ne treba zaboraviti da je o istom tom boju ispevan niz pesama kojima se tvorci ne znaju, i da, uprkos nebrojenim iskrivljenim istorijskim činjenicama koje narodne pesme obrađuju na umetnički način, danas čine nemerljivo blago srpske narodne poezije.

Kada zastupam stav ,,knjiga da-film ne’’ možda odajem neki vid grubog ophođenja prema filmskoj umetnosti, štiteći književnost i ističući njene vrednosti. Ali, ovaj stav je donekle i opravdan, jer nam nalaže da razdvajamo dve vrste umetnosti i da njihove tvorevine merimo po sasvim odvojenim i jasno definisanim kriterijumima. Film i knjiga po kojoj je film snimljen mogu se porediti, ali samo ako ih poredimo u okvirima tematike, osnovne građe, vodećeg motiva. Otuda bi odgovori ,,Film je bolji od knjige’’, ili ,,Knjiga je bolja od filma’’ bili potpuno neprihvatljivi i besmisleni. Zamislite da poredimo neku pesmu koja tematizuje rađanje sunca i sliku na kojoj je naslikano svitanje i kažemo: ,,Slika je bolja od pesme!’’.