Skupljači slobode

Skupljači slobode I deo

(o filmu ,,Skupljači perja’’)

U režiji Aleksandra Petrovića 1967. godine snimljen je film ,,Skupljači perja’’, koji je iste godine nagrađen prestižnim priznanjima. Film je osvojio Gran pri žirija Filmskog festivala i nominovan je za Zlatnu palmu Filmskog festivala u Kanu, nagradu Međunarodnog udruženja filmskih kritičara, da bi 1968. godine bio nominovan i za Oskara za najbolji strani film.

            U ,,Skupljačima perja’’ po prvi put je verno predstavljen život Roma i njihov položaj u društvu i po prvi put su gledaoci imali priliku da gledaju film u kojem se govori na romskom jeziku. Glavni akteri su autentični vojvođanski Romi. Za razliku od tadašnjih filmova, radnja ovog filma je odstupila od uobičajenih priča o idiličnoj atmosferi u društvu u posleratnom periodu. Stoga je Petrovićevo delo tipičan film crnog talasa. Pribegavajući naturasiltičkim potezima, autentičnom prikazu životne stvarnosti, ogoljavajući jedan vid života koji istinski postoji u vojvođanskoj višenacionalnoj sredini, tematizujući socijalno stanje romske populacije, ali obrađujući motiv ljubavi, međuetničke odnose, ovaj film i danas sa pravom zauzima jedno od prvih mesta među srpskim filmskim ostvarenjima.

            Glavni junaci su skupljači perja, Beli Bora i Mirta Klaser. Radnja prati sukob među ovim likovima, njihova poslovanja u skupljanju perja po vojvođanskim selima, muke i nesreće koje im život priređuje. Akcenat celokupne priče jeste na sudbini Belog Bore, kojeg igra Bekim Fehmiju. Bora je u velikoj meri tipičan predstavnik romskog naroda. On nosi onaj slobodarski duh, on je lutalica, voli kafanu, pesmu, alkohol, kocku. U okvirima jednog sirotinjskog života koji dočaravaju gola i bosa deca, blato, trošne niske kućice prekrivene trskom, polupani prozori, žene, galama, Bora ne nalazi svoje mesto. Žilav, mlad čovek, pun energije koju pretače u agresiju i nasilje, iživlavajući se na ženi pošto na kockanju izgubi novac, Bora nam na početku filma najpre izgleda kao jedan ciganski mangup i ništarija. Ali, kako se razvija radnja, pažljivije upoznajemo Borin složeni lik. On se zaljubljuje u mladu devojku Tisu, Mirtinu pastorku, sa kojom se venčava i dovodi u svoju kuću iako još uvek živi sa prvom suprugom. Ovakvi poremećeni porodični odnosi donekle obistinjuju onu često izgovaranu rečenicu kojom se prikazuje život romskih porodica-,,ciganska posla’’. Ali, pogrešili bismo ako bismo se vodili idejom da je Petrović u svom filmu nastojao da nam poruči da su Romi ljudi bez kulture, civilizacije i pameti. Film ,,Skupljači perja’’ je priča o teretu životne sudbine. Film je prava drama o opstanku. I u toj drami neretko provejavaju znaci neobičnih, tipično balkanskih strasti kojim je potkupljen i nošen čovek sa ovih prostora. Možda je jedna od najvrednijih i najoriginalnijih scena u ovom filmu ona antologijska scena kada Beli Bora lomi čaše u kafani i širi krvave ruke, dok mu lepa pevačica peva ,,Đelem, đelem’’. Ta scena je zapravo jedna velika priča o čoveku koji pati, peva, nanosi sebi bol i uživa u tom bolu. U toj priči se prepliću najcrnja i najsvilenija osećanja, najgore boli kada čovek doslovno krvari i najveće radosti uz zvuke omiljene pesme. Nije Beli Bora obični pijanac koji razbija čaše u kafani. 

On je pijanac koji pati, plače i smeje se u isto vreme. On je živ čovek kojeg muči tuga. I to ona tuga koja se ne može nazvati običnim imenom. Bora nas podseća na jednog romantičarskog bajronovskog junaka, stranca u ovom običnom svakodnevnom svetu, na sanjara i tragača za srećom koja ovde i sada ne postoji. On čezne za nečim, za nekim, od njega samog je jača potreba za drugim životom, ali ne za mirnim životom van ciganmale, već o nečemu što ni on sam ne ume da imenuje i prepozna. U nemogućnosti da se oslobodi svakodnevice i običnosti koju mu život pruža, Bora izrasta u mazohistu, njegove krvave ruke svedoče o psihičkoj uznemirenosti i duševnoj boli. A Tisa je jedino lepo što mu se dogodilo, i to lepo mu izmiče, beži i nestaje. Nije Bora ni običan Ciganin. On je ,,Beli’’ Bora.

Tisa nas podseća na jednu nesrećnu lepuškastu Cigančicu iz dela Bore Stankovića. Zatečena u svetu koji je surov, hladan, gramziv, u kojem je individua obespravljena, boraveći pored bezobzirnog očuha Mirte, koji u jednom trenutku pokuša da je siluje, Tisa, zanesena pričama o uspehu u velikom Beogradu, odlazi na put. Ali, kao što je slučaj sa svakom tragičnom junakinjom, tako je i Tisina sudbina preodređena za nesreću. Beograd nije grad uspeha, sjaja i sreće. Beograd je veliki grad u kojem Romi žive isto kao u vojvođanskim selima, grad u kojem dečak invalid živi od prosjačenja na ulici.