Mesečeva boginja

Mesečeva boginja

,,Video sam još Mesec, sjajan, 

pa se i nehotice osmehnuh.

On je svud isti, jer je mrtvac.’’

                                                Miloš Crnjanski

Kao u onoj staroj tužnoj pesmi.

Ubogi sprovod.

Sneg sa kišom dosadno sipa.

Umorne noge u teško blato upadaju

i stazu do tamo krče.

Do konačnog.

Zamornu tišinu poneki uzdah,

sramežljivi vapaj poremeti.

Dok vetar poslednju uspavanku pevuši

i osluškuje note koje priroda diktira,

lagano ide crna kočija.

Kočija kao da klizi po drumu,

sama.

I na nju se prozeblim rukama

neki tamni ljudi oslanjaju.

I tako korak po korak,

staza biva sve kraća,

a Endimionov san sve bliži.

Da l’ je čeka nova mladost,

otkrovenje neviđenih leta?

Tek, kao da se kroz zamračeno nebo

ponoćni svetionik promoli krišom.

To je onaj što svakim jutrom umire

i svake večeri se rađa.

Uvek isti,

danas nešto bled

kao bolesnica na samrti.

Žalostan i strašan,

u naručje novu dušu

na pokajanje prima.

To je ona staza kojom sada hoda kočija bez konja.

To je ona staza kojom sada ide mesečeva kći.

Nije ni starica, a nije ni devojka.

Prekrštenih ruku do meseca se uspinje.

Kao pero laka,

kao ponoć crna.

Usne modre, tvrde.

Na čelu beline kao snegom zavejane.

Hladna kao led.

Čvrsta kao kamen.

Bez smeška,

bez tuge,

bez srdžbe,

bez jada.

Lice bez osećaja,

usta bez reči,

misao bez briga.

Nema i gluva,

bez vida,

bez daha.

Leži tako sama na postelji od drveta.

Razjapljena čeljust crne majke zemlje

čeka gladna, željna

u sebe da je primi.

Ona, sestra sunca i zore,

svečano i žalosno u crnicu tone.

Nad glavom joj voštanica bespomoćno pišti.

Možda će, kao nekad stara boginja,

putanjom noćnog besmrtnika silaziti

i svojim nemim usnama

one koji je danas prate poljubiti.

Kiša se u sneg pretvorila

i sneg je kišu ispio.

Magla zamrsi i pomeša

tela pahulja i kapi.

Žalosno se zagrliše borovi i jele

i kržljavim granama,

kao aveti u strahu,

poslednji poklon načiniše.

Neko propoved o vaskrsenju poče

i ruke ka nebu diže.

Zajeca zvono.

Graknu gavran.

Odjeknu ,,Aliluja’’.

I ode crna ptica u tišinu.

Od praha u prah.

Od nepostojanja u večnost.

Od bića u ništa.

Od svesti u neznan.

Oh, starost je večna!

Ona ne dolazi,

ona uvek traje.

Da li posle dana,

godine il’ veka,

jednako je bolna,

jednako je sramna.

To lukava samrt

u mladost se svlači

kad se život začne.

Mladost, to je laža,

varka, priviđenje

kad opijena duša

tek začetim životom

sanja da se budi.

Tad ništa ne počinje,

već se sve svršava!