Preživeli leš

 

Preživeli leš 

3. deo

Govorio je Žika o ženama. Iako za života nije bio neki ženskaroš ni ljubavnik, umeo je da se opusti u muškim pričama i sa onom dozom bezobrazluka da dovikne nekoj seoskoj snaši kakvu nepristojnu šalu na račun njenog tela. Ali, niko nije mogao da dozna kakvo je viđenje Žika imao o ženskom svetu. Da li je voleo ili mrzeo žene, da li je žalio za ženom i ćerkom, da li je i prema njima dvema bio bezobziran i loš, ničim Žika nije odavao odgovor na ovakva pitanja. Umeo je ponekad da proklinje žensku ćud koja je neobjašnjiva i nepojmljiva samoj ženi. Zaklinjao se da bi samo žena mogla da nadmudri i samog Boga i da iskuša i crnog đavola. Drugi muškarci su se hvalili svojim iskustvima, prepričavali uglavnom izmišljene ljubavne doživljaje, dokazujuću svoju muškost i snagu zbog kojih su mnoga ženska srca bila slomljena. Donekle se i Žika predstavlja kao takav. Pričao je o ženama koje je sretao u ratu, o raznim ženama koje su bile dobre i loše, mlađe i starije, o ženama koje su vojsci služile za zabavu i razonodu. Ali, ta priča o ženama bila je jedna rizična putanja na koju je stajao sa jakim naporom, strahujući od uspomena koje su mogle da ga slome. Jer, pripovedajući o ženskoj lepoti, Žika bi osećao kako mu se vraća ona njegova nemoć u priči. U mislima mu se pojavljivala jedna mlada žena koju nije uspeo da zaboravi. A ta mlada žena je sa sobom donosila druge priče, neke druge tužne slike koje su se ređale i stajale pred Žikom u nizu, mučeći ga kao probuđeni aveti prošlosti.

- Jul mesec. Nešto oko Petrovdana. – počeo je Žika jedne večeri. – Upekla zvezda sa neba, kao da će nas sve spaliti sa zemljom. Noge mi se kuvaju u čizmama. Prosto osećam kako se među prstima upali po jedan plamen. I gori. Gori. Kao da sam u požar uleteo. A sve mi sa nogu kreće. I širi se. U stomak. Onda gore, preko grudi, udari u glavu. Žar mi u mozgu čuči.

Žika je tog leta proputovao skoro celu Bosnu. Uoči Petrovdana je zastao u jednom selu. Sa svojom jedinicom se smestio u seoskoj školi. Lepa, mala škola. A nigde dece. Prazne učionice. Tiha škola. Pusta i prazna kao groblje. Ni šum se ne čuje. A upekla vrućina, ni daška vetra nema. I celo selo nekako bezglasno. Pripadnici dobrovoljačke garde su selo očistili nekoliko dana pred Žikin dolazak. Doselili se novi ljudi. Zauzeli kuće. Na ulicama šeta neki zbunjen i ćutljiv svet. Čini se Žiki da niko od ljudi ne zna kuda ide, šta radi i zašto je ovde. Selo bilo bogato. Sve sami seljaci, stočari živeli. Doseljenici su tih dana samo pristizali. Ali, u nekom tihom hodu kao na sporovodu. Pomisli Žika kako je jezivo kad svet tako onemi, kao da je čovek ogluveo, ili kao da je sve potkupila smrt. Obiđe školu, siđe u podrum i ostane tamo da odmori. Podrum mračan i hladan. Legne na neku ćebad. Sakrije se u podrumu, nađe u njemu mraka i hladovine. Naredi da ga ne bude dok ne svane, da se naspava, odmori, sačeka naređenje i da krene dalje. Spava Žika u školskom podrumu. Ne sanja. Samo spava. Savladali ga umor, bolovi u nogama i leđima. Taman oseti kako je počeo da se hladi u telu i kako se onaj plamen ugasio, kad bude ga. Došao neki klinac da mu kaže da je naređeno da ostane u selu koji dan duže. Sprema se slava. Petrovdan i proslava oslobođenja. Žika mrzovoljno prihvati poziv na slavlje, zahvali se i obeća da će doći. A mrsko mu bi i da ustane. Jer, zna da ne može da odbije, a ne mili mu se da bilo šta slavi. Zna i kako je akcija bila isplanirana. Garda je na prepad upala u selo tokom noći. Pobili goloruke seljake, pokrali po kućama ono što se pokrasti može i spustili divlje brđane u selo da zauzmu teritoriju. Ali, nema kome Žika da kaže to što zna. I nije ovo prvi put. Nije prvi put da zna sve i da nema kome da ispriča to što zna. Nema sa kim da se obračuna, kome da saspe u lice sve što misli. Niti ima kome da poveri koliko je ljut zbog glupe i besmislene pogibije nedužnih seljaka čija se smrt proslavlja, kao da je izvojevana kakva bitka od istorijskog značaja. I zna da će se do jutra bančiti. A opet, bi mu žao vojnika koji su daleko od kuća i porodica. Seti se žene i ćerke. Sigurno premiru od straha slušajući izveštaje sa ratišta, strepe na svako kucanje na vratima i telefonski poziv. Nije im se javio dvadesetak dana. Ne znaju je li živ, ranjen, zarobljen, mrtav. Na brzinu se spremi i krene.

Slavlje bilo do jutra. Domaćin odrao nekoliko ovnova, pa okrenuo na ražnju. Muslimani ne jedu svinjetine. Ovaca u selu našli sve pune torove. Muzika, pesma, igra. Odjednom se povuče grobljanska tišina. Zapucaše puške koje oglašavaju pobedu. Zapevaše se patriotske, rodoljubive pesme. Žika sedi na čelu stola. Svi ga služe, trče oko njega. Domaćin neki priglupi i priprosti Bosanac. Dobrovoljac. Bio u gardi koja je napala selo. Priča, stoji pored Žike, doliva mu vino, udara o Žikinu čašu, nazdravlja. Priča i sve se ponosi što je i sam učestvovao u akciji. A Žika ga sluša i ćuti. Priča Bosanac kako je važno da se njihovi ubiju ili proteraju, i to svi do jednog, od najmlađeg do najstarijeg. Jer, ako samo jedan njihov ostane, teško nama. Taj jedan može da se nakoti, pa opet zlo. I da se naši ne mešaju sa njima, jer ne valja da nam se krvi ukrštaju. Zato samo čisto da bude. Da je sve naše. Jer, tamo gde se naš jezik govori, gde se naše pesme pevaju, naš zakon, običaji i vera čuvaju, tamo je naša zemlja. A njima nije mesto na našoj zemji. Još je govorio da su ovakvi ratovi važni za dobro čitave nacije i za nauk našim potomcima kojima će istorija pripovedati o slavnim podvizima hrabrih predaka. Sluša ga Žika, pušta ga da priča i pomisli kao su mu priče jadne i prazne. Pijucka slatko i kao krv rumeno vino. Pogleda oko sebe. Vojnici svi do jednog mrtvi pijani. Gleda ih Žika i misli na šta će to sutra ličiti. Zabrinut i zbunjen, obori glavu, htede da krene, da se vrati u školski podrum. Kad, dodirne ga neka ruka. Mala, tanka ruka, a koža nežna kao sam skut Bogorodice. Takve nežnosti i prefinjenosti nije osetio ni u jedne druge žene. Rashladilo ga i ugrejalo u isto vreme to malo života što je osetio kad mu je prišla i slučajno se očešala svojom rukom o njegovu podlakticu. Skupljala neke tanjire ispred njega. Digne glavu i pogleda je. Nema joj više od dvadeset pet-šest godina. Zasukla rukave na nekoj uprljanoj beličastoj bluzi. Sevnula joj koža pod laktom kao sunce u maju. A kosa joj se raspustila, malo povezana na dnu leđa, pa joj se otima i pada preko ramena na grudi. Lepota! Lepota kao sa neba! Kosa joj svetla, boje žita koje puca od zrenja. Sve se presijava. A sa čela joj padaju krupne kapi znoja, onog devojačkog mladalačkog znoja, koji miriše kada se telo umori i napregne od mladost i snage, kada nabuja, pa hoće da popuca od plamena koji se upali. Neke krupne, zelenkasto smeđe oči, kao dva parčeta neba, kao dva hladna gorska potoka. Svog ga jeza prođe. Devojka se kao u stidu povuče. Ili se uplaši. Zaledi svoj pogled susretnuvši se sa Žikinim očima. Donja usna joj zaigra, ali se Žiki učini ne od straha, već od nekog besa koji prikriva i kojim se tajno ponosi. Okrene se za njom. Zagrize donju usnu. Obuze ga radost. Kroz glavu, ruke i utrobu jurnu krv, sjuri se u međunožje. A devojčina leđa i noge ga potpuno sludeše. Oseti kako će prasnuti od pogleda na nju. Sve joj vidi butine kako igraju pod tankom letnjom suknjom. Ne hoda, već leti, zemlju ne dodiruje. Nije ni devojka ni žena, već je u onom dobu kad ženstvenost stoji na granici između nevinosti i zrelosti. Tad je žena najbolja, najsjajnija i najvrednija. Tad najviše pleni i zaluđuje mušku dušu. I upravo u tim godinama žensko stvorenje doseže vrhunac svojeg savršenstva, njena lepota se prokazuje kao božanstveni blagosloveni zrak koji treba uhvatiti da ne iščezne, da se ne ugasi u samoći. Prekoračila je zbunjenost devojčurka i prestala je da se stidi sebe, ali još nije ni sasvim žena, nije rađala, i telo joj se nije odreklo seksualnosti zbog majčinstva. Zbog takve žene vredi umreti, vredi poludeti. Takva žena nema cenu. Pomisli Žika da ga je udarilo vino, da je popio više, pa mu se priviđaju gorske vile iz narodnih bajki, da su mu neke mađije i vragovi ušli u glavu. Ali, smeh ga prekide i brzo se trgnu. Domaćin ga potapša po ramenu:

- Gledaš! Gledaš, Živojine! Aaaaaaaaaaah! Kakva je!

 

Henry Asencio, Dawn

Žika mu ne odgovori ništa. Dolije sebi još jednu čašu vina i ispije na brzinu. Ošine vojnike jednim pogledom punim besa, ljutnje, pogledom kao začinjenim prezirom i mržnjom. Stanu se svi šaliti na račun nepoznate lepotice. Domaćin im objasni ko je i odakle je. Bila je odatle. Meštanka. Jedna od malobrojnih preživelih. Muslimanka. Azra. Od bogatih Hamdića koji su samo žensku čeljad imali u kući. Četvrta ili peta ćerka po redu bogatog Osmana Hamdića. Neudata. Njene su sve pobili, a nju ostavili kao pehar, kao zlata vredan plen koji se ne ubija i koji se čuva. Domaćin slave je najpre uzeo sebi. Rekao da je šteta de je ubiju. A onda se pred svojim pijanim gostima pohvalio da je bila pravi dar sa neba za njega, jer ju je uzeo dok još muškarca nije poznala.

-Mala je! Uh! Preporučujem je dok je još naša! Sutra je vodim popu Mili. Da je pokrstimo! Da me ne tera maler! – dodade domaćin.

- A, Milo! Milo ili Mujo! Krstiće je taj sa sve tamjanom i kadionicom! – dobaci neki grub glas sa drugog kraj stola.

I opet se začu glasan smeh. I nastavi se priča o ocu Mili koji je služio u obližnjem hramu. Sa simpatijama i nekim slatkim smehom domaćin ispriča kako je pop Milo dobar i pobožan starac, ali retko mudar i snalažljiv u svakoj situaciji. Kaže da je pokrstio mnoge i mnoge, i da će te njihove, sad pravoverne i pokajane ćerke, zahvaljujući popu Mili i njegovoj čudesnoj molitvi srpske sinove rađati.

- On to leči i nerotkinje? – opet onaj glas sa dna stola dobaci i svi udariše u smeh.

Domaćin nastavi da priča kako je i zašto otac Milo dobio nadimak Mujo. Kad je jedne noći došla neka njihova banda u selo, upala u portu, otac Milo se preobukao u hodžu, dočekao gladne i naoružane vojnike, izrecitovao im nešto iz Kurana i rekao da je tu u crkvi po naređenju nekog muftije. Zbrzao momke koji su mu poverovali da je islamski sveštenik, osuo paljbu po hrišćanima, poželeo im srećne bitke i ispratio na put. Posle se otac Milo hvalio da mu je hodžina kapa glavu spasila. Da nije glumio islamistu, vrat bi mu prerezali. Kad su ga pitali otkud poznaje Kuran i njihove molitve, odgovorio im je da je jednom ,,krstio’’ jednu njihovu pa ga ona učila Kuranu.

Ogavnu priču o popu koji krštava zarobljene devojke Živojin je slušao jednim uhom, a drugo je otvarao kako bi oslušnuo hoće li se nazreti Azrin hod. Radila je po kuhinji sa drugim ženama. Još nekoliko puta se okretao, tražio je pogledom, i činilo mu se da je u onim laganim koracima iščezla, da se digla u nebo, da je otplovila iz te smradne, vrele atmosfere. Onda bi mu se učinilo da odnekud vetar nanese njenu ruku, da zatreperi deo njene suknje i opet ga prevari i iščezne kao dim. Nije se vraćala.

Do sledeće večeri se većina gostiju izređala na njoj da je nesrećnica umrla u najtežim mukama. Hvalili se i govorili da se opirala, psovala ih i siktala kao zmija, grebala ih kandžama, ali je savladali. Žika nikom ništa nije rekao. Prećutao je, ali mu je u večnom sećanju ostao onaj dodir njene mlade kože. Ostao je kao mila uspomena i jedan blagi trenutak katastrofalnog rata, ali i kao ožiljak i opomena, kao podsećanje na sopstvenu krivicu. Možda je mogao da je izbavi, da joj pomogne, da je pošalje u neki izbeglički kamp, da je otrgne od pijanih zveri. Nije. Možda je mogao. Nije, iako je znao šta je čeka. Mogao ju je negde sakriti. Niko ne bi saznao da ju je on spasao. Samo da je malo drugačije razmišljao. Govorili su da i oni naše žene zarobljavaju, muče, siluju, drže u logorima i čine svakakva zlodela. Govorili su da zato imaju pravo na tu malu Azru. Jer je i ona plen, pehar, nagrada. Jer je robinja. I da treba da im bude zahvalna što je nisu odmah zaklali. Podarili su joj još malo života, a zapravo su joj doneli najgoru smrt. Bolje bi joj bilo da su je ubili ranije, ne bi se nesrećnica toliko mučila. Mogao je da je pronađe u kuhinji. Možda niko ne bi ni primetio. Svi su bili pijani. Smislio bi nešto. Sakrio bi je u podrumu škole. Dok ne vidi šta dalje, kuda da je pošalje. Kako da je oslobodi i odvede od glupog Bosanca. Nije je poveo sa sobom. Umoran i slomljen mišlju o devojci koju će zlostavljati i koju će krstiti jedan antihrist, Žika shvati da je ona samo jedna. Jedna žrtva pored svih drugih žrtava rata. Seti se logora u kojem su pronađeni leševi naših žena. Žena koje nisu videle svetlost danima, koje su držali bez vode i hrane, odsecali im ruke i noge, vadili oči, sekli uši, i iživljavali se dok su još mogle da dišu. A Azra je jedna! Samo jedna među svim tim ženama! Pa, i nju jednu da spase, kao da nije ništa učinio. Zato isprazni bocu vina pred sobom i tužno se uputi ka školi. Reši da se povuče u svoje skrovište. Stigne u školsko dvorište. Opet ga uplaši tišina. Opet pomisli kako je strašna škola bez dece. San mu pobegao. Sklapa oči, ali ne vredi. Ne može da zaspi. Svuče uniformu sa sebe, izuje čizme i čarape. Bos i u gaćama krene da šeta po školi. Oseti kako mu hladan pod prija i kako počinje da mu ide kroz telo kao neki nov vazduh. Zaviri u nekoliko učionica. Sve prazno. Ostale prazne stolice i klupe, dečiji crteži po zidovima, čiste table. Ničeg nema. Iza škole beše nekakvo dvorište koje izbija na šumarak od kojeg je napravljen parkić za decu. Reši da obiđe prostor oko škole, da umori noge i da se savlada kako bi možda uspeo da zaspi. Svuda oko škole mrak. Neka mala svetiljka obasjava školsko dvorište. Okolo sve obraslo u travi. Spusti se do kraja dvorišta i vidi nekakav kameni stub. Beše valjda od nekog srušenog zida. Sedne, nasloni se leđima i oseti kako je kamen vreo. Kao da će eksplodirati od toplote. Odjednom zapiri vetrić. Žika oseti da mu laknulo u telu. Vetar ga pomiluje po koži. Pomisli kako bi bilo dobro da grune nekakva kiša, da rashladi zemlju, da je osveži i opere. Raširi nozdrve da udahne svežeg vazduha, ali mu u nos prodre užasan smrad. Smrad koji do tad nije osetio. Kao da su mu se nozdrve otrovale i ništa sem smrada ne osećaju. Zaudara, guši, sve ga nagoni da povraća. Muka ga pritisla. Leš! Smrad leša! Crkotina! Nešto je mrtvo iza stuba. Ustane, korakne unazad i gvirne iza. Ugleda nožice u travi. Dva mala bosa stopala. Gole dve suve noge, do kolena prekrivene suknjicom. Dete! Leš deteta smrdi! Žika se prestravi, krene unazad, ali mu se noge vežu, saplete se i padne. I učini mu se da tek tad onaj smrad postade jasniji, snažniji, kao da mu se uvuče u telo i pređe potpuno na njega. I kao da je devojčica ustala, pošla za njim, prilepljena tik uz njegovu kožu. Pojuri ka školi. Da pobegne. Da se spase.

Zar je važno je li Azra, Ana, Fata ili Mara? Zar je važno da li se krsti ili klanja? Dete je! Ma koje majke! Ma kojeg Boga! Dete! Golo, boso dete! Preklano kao jagnje! Tu! Pored škole! Gde su se igrale igre, gde se možda skrivalo iza stuba kad su se igrali žmurke. Sad bačeno tako mrtvo. Da istruli. Misli Žika sakriven u podrumu. I oseća na sebi smrad leša nepoznate devojčice. Oseća kao da je došla za njim, legla pored njega. Prestade da oseća toplotu. Poče da se trese od hladnoće. Prsti na rukama i nogama mu se ukočili, skamenili se, kosti mu pucaju. Osvrće se oko sebe, traži nešto da se pokrije. A znoj samo lije sa njega. Sa čela izbija i stapa se sa suzama koje jure niz obraze. Sa leđa kao hladna planinska kiša jurne znoj. Umota se u ćebad, baci preko sebe svoju odeću. Čuje kako dolaze pijani vojnici, pevaju i uzvikuju:

- Azra! Lijepa li si, Azraaaaaaaaaaa!

Telo mu se otme, počne da oskače, groznica ga uhvatila. Češe se po nogama, samo da ih zgreje. Priseti se lepe Azre i njene ruke i tad mu bi još teže. Suze se nagomilaju u očima. A u podrumu mrak. Mrak kao da će ga progutati i stropoštati u neku provaliju.

Zaspi tek pred zoru. Uhvati malo sna, ni sam se kasnije ne sećajući kako. Tek, slomi ga i stigne nespremnog. Ustane prvi. Obiđe školu. Priseti se leša i Azre, ali pod silom potisne svoje misli. Zatekne vojnike kako spavaju prljavi, upišani. Pozove jednog od mlađih. Naredi da se svi probude i spreme na brzinu za polazak. Do posle podne su napustili selo.