Preživeli leš

Preživeli leš
4. deo

Takve su bile Žikine priče. I pričao ih je doslovce svojim slušaocima pod hrastom. Pričao ih je po suvoj i jedinoj istini. Bez straha i ustručavanja. Bez stida. Kao da samo tim pijanim slušaocima treba da ih ispriča poput svečanog priznanja. Ništa Žika nije izmišljao u svojim pripovedanjima. Zaista je nesrećna Azra umrla posle muka u jedno ratno leto. I zaista je celo selo bilo spaljeno i preklano. A nadomak škole je pronađena masovna grobnica iz koje su iskopavana najviše dečija tela. Sve je to Žika znao. A samo je pod hrastom o tome pričao. Znao je ono što je izistinski bilo tog leta. Ne ono što su novine pisale i što je javnost smela da čuje. Kasnije su podizane brojne optužnice protiv mnogih učesnika rata. Negde se i o onom popu Mili govorkalo, ali pop Milo se na vreme snašao i prebegao u drugu zemlju da širi veru u svom narodu van domovine. I o školskoj grobnici su se vodile svakakve rasprave, ali je sve ostalo na čvrstim obećanjima da će se ubice naći i oštro kazniti.

Ujutru, posle razilaženja, gotovo niko od slušalaca se nije sećao Žikine priče. I to ga je najviše radovalo. Rekao je, a kao da nije rekao. Ispričao je, a kao da priče nije ni bilo. Osetio je zvuk izgovrenih reči, samo prividno ih je neko slušao, i onda je te iste reči usmrtio. Zato su mu slušaoci pod hrastom bili najbezopasniji svedoci muka, najvernija publika koju je voleo baš zato što je takva, prisutna, a gluva, nema i nesvesna. Zato je pred njima smeo da izgovori sve ono zbog čega bi ga neko ubio ili poslao na doživotnu robiju.

Jeste Žika branio svoj rod, svoj jezik i veru. Bio je rodoljub. Voleo je svoju zemlju. Ali, kad bi neku priču otpočeo, ta ljubav prema sopstvenoj krvi se neprimetnim putevima gubila i ustupala mesto mržnji. Jer, Žiki je najdraže bilo da pripoveda o onome što je naše, a loše. Najviše je pričao o onome što su naši radili, a onda bi napomenuo da su i njihovi bili zli. Neretko bi osuo paljbu po svim političarima, državnicima, vojskovođama, crkvenim poglavarima, okrivljujući ih za pogibije nebrojenog naroda. Na ratištu je bio od prvog do poslednjeg dana. Video je sve i nije razumeo ništa. Kada se rat završio i kad se vojska povukla, teritorije su se delile, sklapala su se primirja, a Žika je počeo da se budi iz košmara. Ali, buđenje nije donelo olakšanje. Neko vreme se povukao iz javnog života. Nije mu se mililo ni sa kim da priča. Postao je mrzovoljan, lenj, ljut na ceo svet i na samoga sebe. Žena i ćerka su mu bile dosadne. Prijatelja nije imao. Počeo je da pije od tuge i žalosti za poginulim vojnicima i civilima. Mislio je da će zaboraviti ono što je prošlo. Svidelo mu se da bar na trenutke oseti prekid stvarnosti i da napusti ovaj nemilosrdan svet pun zlobe i jada. Istina, nikad nije uspevao da u potpunosti potisne tu ogavnu stvarnost. Sekao bi je i razbijao na komadiće, uništavao sitnim potezima, ali bi se ona sama obnavljala i vraćala, podsećajući ga da je još uvek tu i da je nije sasvim nadvladao. Mislio je da treba da popije još, i još, i još, i da će se pred silom alkohola povući, da će u rakiji potonuti prošlost. A onda bi se dešavalo nešto drugo. Ta ista stvarnost se rugala, mučeći nesrećnog pijanca koji bi prestajao da pojmi sanja li ili je sve java. U kasarni je redovno bio pijan i zato su ga često nadležni pozivali na razgovore na kojima je bio oštro kritikovan zbog svog ponašanja. Ali, Žika je na svaku kritiku odgovarao provokacijama, uzvraćao napadima, priželjkivao da se sa nekim obračuna. Bunio se, pretio da će javno progovoriti o svemu što zna. Opominjali su ga, savetovali mu da pazi šta priča i da ga svaka nepoželjna priča može koštati glave. Pretili su mu zatvorom, pominjali mu ženu i ćerku. Govorio je da mu je svejedno, da nema šta da izgubi , ali da mu je žao naroda. Znali su da zna mnogo, da zna i previše. I mogao je biti neka vrsta pretnje pojedinim viđenijim ličnostima. Ali, olako je mogao biti ugušen svaki njegov buntovnički čin. Niko ga ne bi branio. Niko ne bi stao na njegovu stranu. Jer, posle rata Žika nikome više nije bio bitan. Stradao bi u svojoj domovini u mirnodopskim uslovima. Bio je svestan šta bi mu se moglo dogoditi ako počne slobodnije da priča. Ali, nije mario za posledice.  

- Živojine, stavljaš glavu u torbu! Zar sad da pogineš? Da suludo stradaš! Sad, kad je sve gotovo! – savetovao mu je jedan stari poznanik.

- Ja znam šta je bilo!

- Znamo i ti i ja! Ali, to više nije važno!

- Važno je! Kako nije važno! Ako znamo i ti i ja, i ako obojica kažemo...

- Izgubićemo službu! Poješće nas mrak, Živojine!

- A obraz? Ako obraz izgubimo?

- Od obraza se ne živi!

Sedeli su za stolom u kafani punoj uniformisanih ljudi. Žika je bio pripit, ali je znao šta priča. Čovek je sedeo pored njega.

- Došao sam kao prijatelj. Da te upozorim. Znamo se tolike godine. Mani se ćorava posla, Živojine. Došao sam da te opomenem. Mnogo pričaš, a sve se čuje, sve se sazna.

Znao je Žika da se od obraza ne živi i da niko više obraz ne čuva. Ali je isto tako znao da se zbog obraza često umire. A najgore je onom čoveku koji umre, pa nastavi da živi.

Penzionisan je. Nadređeni su mu naredili da ode u prevremenu penziju i tako je sa vojskom okončao svaku saradnju. Na fin način je bio proteran iz vojske. Na rastanku su mu dodelili nekakva priznanja i povelje koje je vratio uz reči:

- Sa ovim papirima koje ste ukrasili slobodno obrišite svoje alave guzice kad idete da serete! 

Znao je da mora da ćuti. Ako su bili spremni da izdaju čitav narod, izdali bi i njega jednog i malog. Ali je znao i da ne može da ćuti. Shvatio je da je pogrešne ljude držao za neprijatelje. Sa pogrešnim ljudima se borio. Kada je preuzimao oslobođene logoraše, saznao je da su ih više naši mučili nego njihovi. Kada se sretao sa pripadnicima dobrovoljačkih formacija, čuo je da naši sarađuju sa njihovima, da trguju u hrani, cigarama, piću i oružju. Narod je proterivan sa vekovnih ognjišta zbog lažnih dojava da preti napad neprijatelja. Naš narod je sam sebe pljačkao. Doznao je i da se na silu mobilišu muškarci koji nisu bili ni sposobni za rat. Tako su nastajale pojedine vojne jedinice koje su obučavane za rat. Jednom je izbegao smrt među svojima kada je prisustvovao svirepom zlostavljanju mobilisanih civila koji su prolazili kroz prave torture. Vezivali su ih za drveće i terali da laju kao psi. Žika je odreagovao burno i rekao da će na kolac nabiti onog koji je ove metode smislio. Vezanog su ga odveli pred jednog od tadašnjih generala. Naterali ga da padne na kolena i da se izvini zbog svojih reči. Odbio je. Išamarali su ga i držali u pritvoru nekoliko dana. Ležao je kao rob u nekoj mračnoj sobi. Razmišljao je o sebi. Napolju su ljudi ginuli, a on se izležavao zatvoren u tamnici. Napolju se vodio rat, a on se našao pametan da se nadmeće sa jednim generalom. To nije smeo. Jer, u vojsi se samo slušaju nadređeni. Šta god da kažu, treba ih slušati. Napolju su bile borbe, a on je čamio zatvoren. Ništa nije radio. Niko ga nije ni pitao šta misli o obuci onih nesrećnih muškaraca. A on se našao pametan da kaže nešto. A rat je u punom jeku i ko zna kad će se završiti. U najgore vreme je rekao ono što misli, u vreme kad svako treba da ćuti i da misli onako kako drugi zahteva. A najgore vreme je oduvek. Onaj ko želi da misli i radi drugačije, nestane. Ubiju ga, ili ga slude, zarobe. Naprave od njega ludu za podsmevanje i zabavu. Mislio je Žika zatvoren. I vraćao se u daleku prošlost koju je upoznavao kao mladić koji je tražio svetlost svoje nacije. Tada je bio ponosan što je rođen u narodu koji je večito tragao za slobodom, u narodu koji je izrodio mnoge velike ljude. I bio je zahvalan Bogu što mu je darovao krv baš tog vekovima mučenog naroda. I onda mu je tokom noći, dok je ležao zarobljen među četiri zida, sinula neka nova misao. Spoznao je istinu nad istinama. Shvatio je da je njegov narod samome sebi bio neprijatelj. Veliki umovi koji su kao najlepše cveće nicali ili su svenuli prerano, ili su proganjani u tuđe zemlje, da pod tuđim nebom rastu i da ih tuđa krv čuva i neguje. Jer, sve što je dobro niklo na ovoj zemlji, ta prokleta zemlja ga je progutala. Zato je rekao da je spreman da se pokaje, i opet su ga doveli pred generala. Pojeo je svoje dostojanstvo, progutao poput velike knedle koja se zaglavila u grlu i preti da ga udavi. Izgovorio je ono bljutavo i gorko Izvinite, generale! i pušten je. Obećao je sebi da će zaboraviti ono što je video, što je saznao, i da će zaboraviti izdaju sopstvenog identiteta. Obećao je sebi da će bar pokušati. Ali nije uspeo! Prevario se kao što se prevario kad je pomislio da bi mogao izdržati ćutanje. Nešto ga je teralo da progovori. Zato je nastavio da pije i posle penzionisanja. Ni kod kuće se nije treznio. Nakon nebrojenih ženinih i ćerkinih pokušaja da mu pomognu i da ga leče od alkoholizma, odustale su i ostavile ga. Kažu ljudi da ih je tukao, pričale žene da su mu suprugu viđale umotane glave i modrih očiju. Bila je neka fina i čestita žena. Pričalo se i da je pijan nasrtao na ćerku i da su ga zato ostavile. Kažu da ludaku svašta na um padne. A Žika je uveliko važio za ludaka. Ostavši sam, rešio je da rasproda sve što ima. A imao je mnogo. Kao sin jedinac profesora književnosti i majke učiteljice, Žika je nasledio lepo bogatstvo. Roditelji su mu umrli nešto pred početak rata. Najpre otac. Pušio je mnogo. Bolovao kratko. Umro brzo. Žika tek otišao za Bosnu. Javili mu da dođe na sahranu. Bio mršav, suv čovek, sićušan. Prerano ostario u licu. Večito imao muke sa plućima, ali od duvana nije mogao da se rastane. A mati, kao od tuge za njim, umrla za manje od pola godine. Zaspala i u snu ispustila dušu. Bez porodice, bez ikog bližnjeg, Žiki više ništa nije bilo potrebno. Dao je u bescenje dobar imetak. Imao je za piće, imao je za nešto hleba. Kupio onu bednu kućicu u kojoj je i sad. Ne zna se šta u njoj ima, šta Žika jede, u kakvoj postelji spava, jer Žika nikog nije ugostio. Niko nije provirio u njegov skriveni dom. Misle ljudi da živi kao svaki pijanac, u neredu i prljavštini. Tako i jeste. Po kući koju čine dve sobe, jedna omanja kuhinja i kupatilo, razbacani svakojaki predmeti, po ćoškovima leže prazne flaše. Soba u kojoj je Žikin krevet gleda na ulicu. Ona je osvetljenija, što Žiku posebno nervira, jer ne trpi svetlost dana. Zato na prozore te sobe kači stare krpe da svetlo ne prodre unutra. Duž čitavog zida je jedna polica i na njoj naređane knjige. To je jedino što Žika nije prodao, a što mu je ostalo od oca. Te knjige su za Žiku oduvek predstavljale nešto posebno, nešto drugo, naročito vredno. Ima na polici svakakvih knjiga, sabranih dela svetskih klasika. U ranoj mladosti ih je Žika gutao čitajući i savladavao sve najteže životne prepreke pomoću tuđih mudrosti koje je pronalazio u knjigama. Sada su mu dragi teret od kojeg nije mogao da se rastane. Nekada bi ih samo odmerio pogledom, zastao pred policom, gubeći se iz sadašnjosti. I misli su ga odvodile u prošlost. Sećao se kako je kao dečak ulazio u očevu radnu sobu i njušio knjige kao pas tragač. Oduvek je voleo miris hartije, miris štampe. Otac bi ga grdio što se šunja u njegovoj sobi bez pitanja, a onda bi popustio i ostavljao ga da sedi kraj knjiga. Sad se kao ljutio na hladne predmete koji su ga podsećali na oca i detinjstvo, i hteo je da ih proklinje jer su stajali pred njim poput riznica zlatnih odgovora koji u ovom svetu ništa ne vrede i gube svaki smisao. Nije imao sa kim ni da podeli svoje misli o knjigama. Oko njega su pretežno slabo školovani ljudi, neki verovatno i nepismeni. Kada bi Žika počeo da im priča o knjigama, tek tada bi ga gledali kao ludaka. Znao je Žika da je i knjige mogao da proda nekome. Možda bi nekom drugom bile od koristi. Ali, nije mogao, nije hteo i želeo. Odlučio je da ih zadrži. Nije imao ni kome da ih ostavi u nasledstvo. Ipak, postojalo je nešto što su još uvek mogli da mu pruže hladni predmeti na polici. Tajne i nedokučive veze sa prošloću i put do oca koji je umro. I miris hartije kao opijum koji vaskrsava bezbrižno detinjstvo. Onaj miris iščezlih prošlih dana. Večiti i neprolazni trenutak koji neguju sećanja. Miris knjiga. Radovao ga je taj miris. Ali, Žika nije uzimao knjige u ruke. Držao se podalje od njih kao da bu mu samo dodir njihovih korica mogao nauditi. Ostale su uz njega, i on uz njih, kao prijatelji koji su se razišli, ali se još uvek sreću.