Preživeli leš

Preživeli leš

5. deo

Tako živi Komandant Žika. Ima još i neko pseto koje trčkara za njim. Doselilo se sa njim u kućicu i od tada ga verno prati. Samo na to pseto Žika nikad nije viknuo. Olinjalo, prljavo i zapušteno kao i on sam. Žika ga ponekad pomiluje, stegne rukom oko vrata, protrese, kuče se skupi, zažmuri, i počne da uživa kad Žika stane da mu govori:

- E, moj ratni druže, ti i ja k’o dva kurjaka!

Kučence zavrti repom, pogleda ga svojim ružnim sitnim očima i nastavi da mu se umiljava oko nogu. Gura svoju glavu Žiki na stopala, podvija rep, pa se zadnjim delom tela češe o Žikine noge. Možda mu je to ružnjikavo kučence jedini prijatelj. I ono ga sluša, ali ni ono ne zna da mu odgovori. A Žiki upravo takav prijatelj treba. Da bude tu, da čuje njegove reči i da ćuti. Zato je oduvek voleo životinje. Jer su drugačije. Nisu kao ljudi. Ne govore, a misle. Osećaju, a ćute. Zato je za životinjama posebno žalio u ratu. Sećao se posle i pričao često kako mu je žao stoke koja je ostajala u praznim stajama. Kada su ljudi bežali iz svojih kuća, nisu mogli da povedu životinje sa sobom. Sećao se koliko je puta čuo kako vrište gladne i bespomoćne životinje, gledao kako jurcaju ovce po ulicama, kako jaganjci skrivaju glave pred ljudima kao pred vukovima. Krave vrište jer su im nabrekla vimena, nema ko da ih pomuze, svinje skapavaju od žeđi, sve se dere, arlauče kao da na klanje ide. A sve samo, nemoćno i prestravljeno.

- Nikada nisam video takvog konja kao te zime. Bilo nešto oko Božića. Uh, kako je krvav bio taj božić! – započeo je Žika priču o konju. 

Bilo je krvavo tih dana. Gorele su vatre na sve strane. Najteži i najburniji okršaji su vođeni na mestima koje je Žika obilazio sa svojom jedinicom. Tad su poginula dva mlada momka. Jedan na mestu ostao mrtav, a drugi izdahnuo u toku noći. Najpre je gorela crkva, a onda džamija. Pa opet crkva, pa opet džamija. Samo su se svetili jedni drugima. Žika je stigao u jedan zaselak nešto pred Badnji dan. Sve je bilo prazno. Govorkalo se da bi tuda mogla proći neprijateljska jedinica i da joj treba spremiti sačekušu. Kako je Žika bio najbliži seocetu, njemu je naređeno da se spusti i da tu dočeka Božić. Meštani se iselili, ostalo nešto staraca. Dosadno mu. Nema sa kim da porazgovara. Ništa se ne dešava. Ali, ne sme da mrdne. Mora da čeka, da stražari. Ne zna jesu li glasine istinite i kakve su šanse da ih neko napadne. Zato je noću uvek budan. Ali, navikao je. Osluškuje šta se krije iza divljih brda koja okružuju zaselak. Ima li kakvog glasa u vetru, nekog tajnog znaka u kojem može da odgonetne šta se dešava. Oseća li se miris vatre, naslućuje li se šapat puške, topot vojničke čizme. Sve kao njemu za inat stalo. Zima. Napadao sneg. Otežao život. Vojnici kukaju da im je hladno, žale se na umor i glad. Žiku strpeljenje izdaje. Jedne noći ostade do kasno budan. Pomisli da je možda sve prevara, da je zamka, da je sa druge strane brda sigurno gore, da se na nekom drugom mestu vodi teži okršaj, a njega ostavili ovde i prevarili ga. Čeka uzalud. Čeka neprijatelja koji se neće ni pojaviti. Muči ga pitanje zašto se ništa ne dešava. A rekli su mu da će sasvim sigurno tuda proći. I da tu treba da ih dočeka. Sa prilaza u selo. Zato je tamo osigurao stražu. Da ih dočekaju. Preseku im ulaz. Nešto da pobiju, nešto da zarobe. Znaju već vojnici šta im je činiti. Ali, nikog nema. Kao da nije praznik, kao da nema Hristovog rođenja. Crkva je davno minirana. Džamija je ostala čitava. Hodža pobegao nekud. Žika ode do džamije. Reši da je pogleda izbliza. Ne htede da uđe, iako je sve bilo slobodno i otvoreno. Čkilji neka svetiljka oko hrama. Žika stane uz samu ogradu. Kradom, kao da špijurina nekog. Pomisli kako je tužno što su nas bogovi razdvojili i ostavili da ratujemo zbog njihovih imena. A kad se ratuje, bogova nigde. I molitve ne pomažu. Na zemlji se probudi sve sam go ubica i zločinac. I svi pod zakletvom ratuju. Svi nešto brane. Brane žene, decu, kuću, jezik, veru, rod, Boga, domovinu. Brane, a napadaju. Ljudi, a zveri. Ma, gori i od zveri. Pomisli Žika kako je i od tih bogova previše, premnogo krvi došlo na zemlju, kako su i ti bogovi verovatno na nekom parčetu zemlje zaseli kao i državni funkcioneri na zemlji. Možda i noćas negde sastanče, jedu i piju i smišljaju nova opravdanja za rat na zemlji, razvijajući strategije kako da bolje i lakše zavade svoje podanike. Učini mu se da je i njegov Bog, onaj davnašnji, koji je stvorio nebo i zemlju i ispisao tablice zakona, među tim raskalašnim bogovima zaseo na nekom raskošnom tronu i da zato noćas kasni da objavi rođenje spasa. Zažali Živojin jer su najžustriji zagovornici vere postali najnemilosrdniji nevernici.

Ostane pred džamijom. Popuši nekoliko cigareta i odluči da se vrati u kuću u kojoj se smestio. Kad nešto šušnu u dvorištu džamije. Žika se najpre uplaši, okrene se oprezno oko sebe. Zaustavi dah. Napipa pištolj u futroli. Skupi se pored ograde. Čuje neki hod. Četiri noge udaraju. Životinja je. Pojava nastavi da hoda približavajući se kapiji. U mraku razazna da je konj. Njegova graciozna figura osvanu pred Žikom. Beo, visok konj, tankih nogu, duge talasaste grive koja mu zaviori na mesečini. Životinja podigne glavu i osluškuje tišinu oko sebe. Stoji kao ukopana. Beli konj kao iz dečije bajke. Beo poput snega. Mora biti da je od nekih dobrih gazda, pomisi Žika, jer takvi konji se retko sreću, tako lepi, dobro odnegovani, konji koji vrede čitava bogatstva. Da može da mu priđe bliže, da ga pomiluje, da sedne na njega i da odjaše negde daleko, u neku daleku zemlju, u kojoj se ne ratuje, u kojoj nema bogova, u kojoj su svi ljudi isti po zakonu, veri i jeziku i žive složno, pa im ni molitve ne trebaju. Pa da skine uniformu, da baci oružje, da nikad više ne vidi maslinasto zelenu boju. Daleko da ode, što dalje, iza svih brda, planina, preko svih reka i mora, negde gde postoji rajsko naselje. 

Samo što dalje od ove zemlje i vojske koja više ničemu ne služi. A konj uplašeno ćuti i stoji. Ako se samo mrdne, prestraviće ga i nesrećna životinja će pobeći. Ali, Žika gori od želje da mu priđe, da ga pomiluje po glavi, da mu stavi šaku na sapi, da seti kako je lepa i umirujuća njegova dlaka, bela kao kakva postelja za miran san. Bela, nevina i čista. Valjda ju je noćna tama učinila još svetlijom. Konj malo zabaci glavu, okrene se i počne da hoda. Žiku nadvlada čežnja i razotkrije se. Pođe. Ali, konj odskoči, vrati se nazad, preskoči ogradu i počne pomahnitalo da juri niz ulicu. Beži. Nestaje u noći. Samo se gubi kao kakva gorska vila. Nestaje, guta ga tama, sužava se njegova figura. Najposle nestade i onaj nejgov sićušni i slabašni trag, koji uščeznu sasvim kao pramen kose žene u snu. Zamakne u talasima noćne tame kao priviđenje koje se topi kad se čovek budi iz želja i snova. Žika se rastuži. Bi mu žao što je uplašio konja. Možda je bio žedan, umoran, gladan. Možda je sam, pa luta, traži utočište. Kao i svi drugi u ovom ratu koji bespomoćno beže. Kao i kolone izbeglica koje napuštaju svoje kuće. Možda mu je gazda ubijen, odveden u neki logor, a on jadan ostao sam. Traži sebi spasa. Kako je tužna sudbina tog lepog konja! Zar da strada od metka ta plemenita i prestravljena životinja? Ili da skapa od gladi. Žao bi Žiki, i konja, i ovaca, i krava, i svinja, i svih drugih životinja koje je često zaticao. Prepuštene same sebi. Bez staratelja, bez ruke koja bi ih nahranila i pomilovala. Svaki šum, svaki glas ih plaši. A posebno glas ljudski. Kao da i same predosećaju da su ovaj rat samo ljudi poveli i da samo ljudi imaju prava na učešće u njemu, a svi ostali su žrtve. I trava, i cveće, i ptice, i životinje, i sve je na meti ljudi u ratu, pa i zemlja po kojoj hodaju, po kojoj sipaju krv i ostavljaju leševe da istrule. I nebo je na meti, jer tako često gori u vatrama, od bombi koje ga raspaljuju i svlače pod zemlju. Tako se činilo Žiki da životinje misle o ljudima. Žao mu bi konja. Tako velika, a tako uplašena životinja. Tako dostojanstvena, a tako zarobljena i ponižena. Da ga je samo uhvatio, pripitomio i pokazao koliko žali njegovu samoću, možda bi mu konj poverovao, možda bi se sprijateljio sa njim. Ovako. Nestao je. Uplašio ga je jer je čovek. 

Kasnije ga se Žika često sećao i obavezno ga pominjao kao najlepšeg konja kojeg je ikad video. Jer, jeste to bio najlepši konj. Šta li je posle sa njim bilo? Je li preživeo rat? Je li se skrasio u kakvoj toploj staji sa nekim novim gospodarima? Ili je pronašao svog starog gospodara, onog kojeg je možda tražio dok je lutao oko džamije? Tek, Žika bi ga se setio kao nekog ratnog druga i davnašnjeg poznanika za kojeg ga vezuje teška muka. Pričao je posle kako je sretao i druge konje, kako trče i jure poljima izbezumljeni od straha. I pričao je kako je životinji u ratu najgore, jer ona ne zna da se brani kao čovek. Ali, pričao je da nikad nije sreo tako belog konja, i tako rasnog konja. Jer, ono što jednom naše oko vidi nikad se posle oku ne vraća. Lepota je upravo u čari jedinstvenog trenutka.