Preživeli leš

Preživeli leš

6. deo

Pričao je Žika svojim slušaocima koliko je leševa jadnih životinja sretao u ratu. Setio se priče o psu koji se vratio kući. Pričao ju je više puta, ali ju je sa radošću ponavljao kao da je prvi put pripoveda. Držao ju je za jednu od svojih najvrednijih priča. Bio je to pas Medo, stari ovčar koji je ostao da čuva kuću kada su mu se gazde odselile. Niko nije znao od čega je živeo i kako je preživeo čitavu godinu. Porodica se vratila kada je selo bilo oslobođeno, a dan posle njihovog povratka u dvorištu se pojavio i Medo. Vratio se svojoj kući. Čupavi, debeli ovčar Medo je bio jedan od posebnih junaka Žikinih priča, životinja kuju je u ratu pratila neka luda i neobjašnjiva sreća, te je nekim čudom ostao u životu. I zato je i za samog Žiku pas bio još veći junak.

- Eh, Medo je bio pravi pas. Dlaka mu gusta, uvijena u sitne lokne. Sve mu oči prekriva, pa ne znaš ni kako te gleda. Telo mu bilo veliko. Mora biti da je imao bar osamdeset kila. Šapom kad udari, od zemlje beton napravi. Izgledao neustrašivo i opasno. Kad stane pred tebe, premreš od straha. Ne smeš da mu priđeš. Ali, kad mu pokažeš da mu nećeš ništa, on se kao štene privije uz tebe, zamaše čupavim repom, spusti ti glavu na stopala. Pametnijeg i umiljatijeg psa nisam video u životu. – pričao je Žika – Tako je to. Drugačija je glava životinje. I kokoška, i pas, i konj, i krava, i svinja, sve je mudrije od nas.

Jednom je počeo jednu priču, ali je na pola prekinuo pripovedanje. Ustao i pošao kući. Napustio je svoju katedru ranije nego inače. Niko nije ni primetio kad se izgubio, jer ga zapravo niko pažljivo nije ni slušao. Bilo je to nešto ove godine oko Božića, kad se uveliko osećala praznična atmosfera u selu. Povela se priča o prasićima koji će se do kasno u noć okretati na ražnju u svakom dvorištu. Setio se Žika da nije okusio prasetine otkako se vratio iz rata. Niko ga nije pitao zašto. Ko bi i smeo da ga pita? Počeo je priču o jednom Božiću, pomenuo nekakvo selo, crkvicu pred kojom se našao i staricu sa krmačom. Životinja razapeta na krstu pred crkvom. Više užasa, strave i zlodela normalan čovek ne bi smislio. Ali, eto, opet zbog vere i verskih načela. Jer, oni ne jedu krmetinu, a mi smo za njih krmci. Pa, svinju raščerečili, zakovali je ekserima na nekakvim daskama od kojih su načinili figuru krtsa. Pod tim krstom koji se u mračnom dostojanstvu isticao pred hramom klečala je starica. Više klela nego žalila. Progovarala neke nerazumljive reči kao u kakvom magijskm ritualu. Navukla crnu maramu do očiju, nabila glavu na zemlju. Njenu su krmaču razapeli. Ostalo joj trinaest prasića, svi skapali od gladi. Eto, tako bilo. A krv se razlila na sve strane iz preklane svinje. Pa, sve po starici kaplje i kvasi joj crnu maramu. Ne zna se da li starica više reži ili kuka. I proklinje sve njihovo, i njihovog hodžu, i Alaha i Muhameda koji ih je na zemlju poslao. 

Old woman in prayer, Gerrit Dou

A svog Hrista moli da se osveti, da vrati istom merom. Kad je prišao da je podigne, Žika se uplašio od njena glasa. Promukla je od kukanja i plakanja. Došla mu kao veštica. Odmakao se od nje i ostavio je da tako boluje za svojom životinjom. Obišao oko crkve misleći da će naći još koga živog. Ali, nigde nikog ne beše. Ni popa, ni crkvenjaka. Samo starica i mrtva svinja. Kao da je sve umrlo. Sveće ne gore, zvono kao zakovano ćuti, ni ne njiše se. A zima stegla, sve puca od hladnoće. Žika prođe kroz dvorište, uputi se ka crkvenim vratima. Širom otvorena. Crkva hladna, tamna i mračna. Mala crkva, dveri izlomljene, ikone pobacane, kandila pokidana. Po freskama svakakvi natpisi puni kletvi. Na liku Bogorodice nacrtan muški polni organ. Izađe Žika iz hrama, krene ka parohijskom domu koji beše tik uz hram. Prazne sobice u kući. Ni popa, ni popadije. Nikog ne zateče živog. Zastade na čas, da vidi kuda će dalje. Starica se ne čuje. Kao da je umrla. Ili se pokupila i otišla pošto je ožalila svoju krmaču. Žika se vrati pred crkvu. Sedne pod dud do hrama. Pripali cigaretu i pomisli kako bi mu sad prijala neka domaća manastirska rakija, ili kakvo kuvano vino da se zagreje. Reši da se vrati u kuću i da potraži ima li šta da se popije. Ali, dok ustade, vidi da sa grane duda visi čovek u crnoj dugoj mantiji. Na drvetu beše obešen prota. Žika se skameni. Nabuja krv u njemu, te skoči na noge. I urliknuo bi, zavapio od besa. Pogleda u nebo. Onemelo od užasa, nebo ćuti i ruga mu se svojom nepreglednom veličinom. Gleda Žika, a čini mu se da ništa ne vidi. Gleda u nebo i traži.

Traži bogove. Gde su se povukli, gde su se sakrili i sede kao svemoćni gospodari zemaljskih robova. Traži onog Hrista kojeg je starica dozivala. Izvuče pištolj iz futrole i uperi u jedan oblak. Pomeri malo, uperi u drugi, pa u treći. Gde je? Da puca! Da ga pogodi! Da se osveti za sve mrtvo, preklano, streljano, spaljeno! Ili da ga spusti na zemlju, da ga provede kroz ova pusta sela. Samo da okusi teskobu živih. Da vidi kako se umire na zemlji. Da oseti miris smrti. Da napipa ljudske rane, da prebroji pobijenu decu, da zađe u silne logore. Da zakorači svojim božanskim nogama po ljudskom tlu koje je natopljeno krvlju. Ali, nigde nikog nema. Drži Žika pištolj, a ruka mu se trese. Nebo i dalje ćuti. Žika vrati pištolj u futrolu. Pomisli da skine popa, da ga svuče sa drveta, da ga odnese negde i ljudski sahrani. Ili da mu pored crkve iskopa grob i zatrpa ga bez molitve i krsta. Ali, odustane. Predomisli se. Bi mu mrsko da gubi vreme na jedan leš u nizu svih prošlih, sadašnjih i budućih leševa. I gde da ga sahrani? I kako? Čime? I zašto da ga sahrani? Ionako je mrtav. Visio na grani gde će ga neki lešinari načeti i jesti, ili ležao pod zemljom gde će ga crvi i druga gamad gristi.

 

Monk at Prayer, Eugène Delacroix

Izlazeći iz dvorišta opet ugleda staricu. Učini mu se da se smirila, da je izgubila snage. Opet mu padne na pamet da treba da joj priđe, da joj ponudi kakvu pomoć. Ali, starica ga iznenadi. Opet poče da čita svoju čudnu molitvu:

- Molim ti se, jedini svedržitelju i spase naš! Da počuješ moje riječi i da uslišiš moju molbu! Pogledaj na mene nesrećnu i jadnu! Da ne rađaju više sluge satanine koje našu djecu na muke stavljaju. Neka skapavaju u najcrnjim mukama njihova čeda, da niko njihovo ime ne nasljedi. Neka pocrka sve što se od njihovog sjemena primilo i rodilo. Bebe u koljevkama uguši, a odojčad neka naši na noževe natiču. Ženama neka glave odsjecaju. A onima koje su zanele neka plod u utrobama istruli, da đavolja čeda dana ne ugledaju. Samo da ih što manje bude na zemlji. Da pocrka sve što je njihovo...

Žika se udalji od starice, žurnim korakom je ostavi i pobeže. Ona ostade da kleči i da sve glasnije priziva svog spasitelja.

Samo Bog, ako ga uopšte ima, zna šta je posle bilo sa nesrećnom staricom i je li neko našao i sahranio obešenog protu. One večeri kada se pod hrastom govorilo o prasetini, ražnju i Božiću, Žika se setio ovog događaja i ćutke se izgubio u mraku. Krenuo je kući, jer mu je pripala muka od pomisli na razapetu krmaču. Setio se popa, starice, hladne crkve. Setio se i jednog ženskog deteta. I pitao se zašto se u ratu uvek biraju najveći praznici kao dani u kojem će se vršiti najveća zlodela. Je li to neki gnev protiv bogova ili protiv ljudi koji te praznike slave i bogovima se mole?

Jednom kad se vratio iz rata, žena je spremala trpezu za praznik Hristovog Vaskrsenja.

- Zašto farbaš tolika jaja? I čemu ova jela?

- Praznik je, Živojine! Vaskrs. Dolaziće deca, da imam čime da ih počastim. – odgovorila je žena smešeći se i radujući se što ga je posle ko zna koliko dugo vremena prvi put videla treznog.

Deca ne znaju šta je Vaskrs, pomislio je Žika. I taj Hrist, bolje da nije ni vaskrsao, samo nam je dao lažnu nadu.

Dan je proveo van kuće. Nije mogao da dočekuje veselu dečicu. Otišao je nekud, uveče se vratio pijan. Ražalostio ženu koja se ponadala da će bar na taj dan zaboraviti svoju prošlost i biti otac i muž. Gunđao je, psovao crkvu, boga, Hrista i Vaskrs. Uzeo je flašu sa rakijom i opet nestao. A ni ona jadnica nije znala, iako je pokušavala da ga razume, da ga uteši i da mu pomogne. Ni ona nije slutila šta je to sakrio, šta je poneo na duši što ga sprečava da se izleči.