Preživeli leš

Preživeli leš

7. deo

One zime kad je Božić bio najkrvaviji, i kad su na svim frontovima vođeni veliki okršaji, i Žika je učinio najteži greh. U jednom danu su do njega stizale najgore vesti. Kao da se praznik morao obeležiti samo na taj način, smrću. Najpre mu je javljeno da je jedna grupica pijanih pripadnika neprijateljske vojske u zaseoku preko brda napravila pokolj oko ponoći. U toku noći su naši dobrovoljci poklali neke starce, odrubili im glave pa igrali sa njim fudbal. Jednom čoveku su na njegove oči silovali ćerke, njega držali vezanog, pa devojke poubijali. Terali ga da sve gleda. Posle ga ostavili da kuka nad njihovim leševima. I tako u krug. Jedno oni, drugo mi, sve kao nadmetanje. Sedi Žika za stolom u mesnoj kancelariji. Sluša šta mu sve pripoveda jedan oficir koji je došao da mu čestita Božić i prenese izveštaje sa fronta. A crnim vestima nikad kraja. Reče mu još da je jedan njihov zajednički poznanik sa akademije teško ranjen i da mu se lekari bore za život. Male su šanse da preživi. Ako i preživi, biće potpuni invalid, bez jedne ruke i obe noge.

- Bolje bi mu bilo da umre. Šta će imati ako preživi? Trup, glavu i jednu ruku. Pa, to nije ni pola čoveka! – dodade donosilac loših vesti.

Žika sluša. Sipa obojici po čašicu rakije, ugasi jednu i zapali odmah drugu cigaru. Ne mari je li za ranjenika bolje da ostane živ ili da umre. Svejedno je. Jer, ako i preživi, biće preživeli leš, misli Žika. Napetu tišinu prekide vojnik koji usplahireno utrča u kancelariju:

- Brzo! Izađite!

Odskočiše i Žika i oficir. Izjuriše napolje. Ispred zgrade stoji nekoliko vojnika. Sa druge strane kapije, na ulici, stoji devojčica. Gleda ih. Oni gledaju u nju. I Žika i oficir ostadoše na mestu kao ukopani. Devojčici nema više od deset godina. A preko čitavog tela opasana eksplozivom. Bosonoga, samo tanku haljinicu ima na sebi. Kosa joj crna kao gar.

- Neka neko puca! - drekne oficir- Neka neko ubije ovo!

Žika ga zgrabi za revere i procedi kroz zube:

- Ćuti, džukelo! Umukni!

- Izginućemo svi! – oficir se otme i skoči u stranu – Živojine, pobiće nas!

- Nije to ovo! To je dete, budalo!

- Kakvo dete?! To je hodajuća smrt!

Za sve to vreme devojčica stoji i ne pomera se sa mesta. A onda napravi jedan korak. Pomeri svoju tanku i crnu nožicu. I onda drugu. Pa, napravi još jedan korak.

- Živojine, razmisli ako Boga znaš! – jeca oficir.

Niko od vojnika se ne maši za oružje. Svima se srce steglo. A svi su prestravljeni. Ako im se devojčica približi, ako dođe do njih... A niko ne sme da puca. Devojčica se oslobodi, nastavi da hoda. Ide prema njima. Pribrana i staložena. Samo pomera svoje nožice. Žika je zagleda. Ne može da se načudi. Staje dete po snegu kao da joj uopšte nije hladno. Ne trese se. Hoda kao da je od kamena. A kosa joj duga, uvijena u lokne. Lice joj ozbiljno, ne miču joj se usne. Otvorila krupne crne oči koje ukrašavaju guste obrvice. Dete je! Bilo da je njihovo ili naše! Samo jedno jadno dete opasano eksplozivom! Ali, to jadno dete je smrtonosno! Trenuci se gube. Žiku lome odluke. Tesan prostor u glavi mu ne nudi mnogo izbora. Devojčica ga gleda. Uhvatili su im se pogledi i stegli. Čita joj iz zenica oseća li strah, ali ni znaka straha nema.

- Živojine... – oficir prošaputa.

Žika se okrenu prema njemu, zgrabi ga i baci na zemlju. Prestravljeni čovek ga pogleda i ne dižući se zavapi:

- Neka neko puca... Ili će ona nas razneti...

Devojčica nastavi da se približava. Nema vremena da se odlučuje. Kobni momenat je tu. Naša ili njihova, svejedno je! Nosi smrt sa sobom! Bolje da ona jedna strada, nego njih nekoliko. Ubiće je on sam! On će pucati! Da niko drugi ne okalja dušu!. Teši se Žika i ohrabruje samog sebe. Napipava pištolj. Bolje da je on ubije nego neko od vojnika! Bolje on na sebi da ponese taj greh! Ne bi mu bilo prvi put da ubije. Toliko već žrtava ima iza sebe. Pucao je ne znajući ko su mu žrtve i koliko ih ima. Pucao je kao da ne ubija. Sam je jednu kasarnu digao u vazduh. Ko zna ko je u njoj stradao! Tako, postavio dinamit. Sve izgorelo! Otišlo u dim i pepeo! Što bi sad ovu malu poštedeo? Duša mu je već prljava i njena žrtva ne menja ništa. Ali, dete je! Zar detetu glavu da raznese? Pa, nije ubio ni jedno dete do sada! Što se sad to od njega traži? Da bira između nje i ovih vojnika? Da bira između nje i sebe! Zar tako mora? Seti se svoje ćerke koja ga čeka kod kuće i pita se hoće li oca videti. Seti se kakva je bila kad joj je bilo deset godina. Pela mu se na ramena kad stigne kuću, uzimala njegovu kapu, a kapa joj velika, pa joj padne preko očiju. A ovo dete je crno kao sam đavo! Neko Ciganče valjda. I ide da ih pobije. Hoda kao duh. Ne plaši se. To dete je neprijatelj! Ne pokazuje detinji strah. Kao omađijana pilji u njega. Mora da je ubije! Mora... Mora...

 

Jedan metak. Drugi. U noge. Ispod kolena. Pade kao pokošena. I još jedan. Prasak! Vatra! Svi legoše na zemlju. Puče na sve strane. A Žiki se vilice kidaju sa lica. Pištolj ispade iz ruke. Ubio je dete. A kao da je ubio čoveka u sebi.

Nikome nije ispovedio šta je učinio. Ni ženi, ni ćerki. Bilo ga sramota. Oni koji su bili prisutni kada je Žika ubio devojčicu sa eksplozivom, zakopali su tajnu zajedno sa njim, istovremeno mu zahvalni što ih je sve spasao smrti, donekle ponosni jer je jedini imao smelosti za takav podvig.