Preživeli leš

Preživeli leš

8. deo

Znao je Žika da su ga žena i ćerka volele i da su upravo zbog te svoje prevelike ljubavi odlagale svoj odlazak. Ali, znao je i da nikada neće razumeti, ma koliko se trudile, da neće dopreti do krivice koja ga izjeda i primorava da pije, da se truje rakijom i teši da će jednog dana i njega smrt spasiti kao najbolji pokajnički lek. Uzalud je sva njihova ljubav i pažnja. On se davno pomirio da neće ozdraviti. Bez hrabrosti da ih pogleda u oči i prizna koliko se plaši sebe, kad se vratio sa ratišta, odlazio je od kuće, propio se i društvo pronašao među seoskim besposlenim pijancima. Pred njima je pijan smeo da ispriča ono što trezan nikad ne bi ispovedio. Ali, eto, živela je u njemu i ta tragična priča o sopstvenom grehu. Nosio ju je kao parče svog mesa, kao česticu krvi koja nikada neće izaći iz njega. Svim drugim pričama je otvarao vrata i gradio im hodnike kroz koje su prolazile i dolazile do pijanih slušalaca. Samo priču o ubistvu devojčice je zaključao u sebi.

Kasnije se, kad je ostao sam, sećao svoje ćerke. Nedostajala mu je. Lepa je, pametna i dobra. Nedostajala mu je samo da je vidi, pomiluje po kosi, poljubi u čelo. Nije znao kuda su otišle. A mogao je da ih potraži, da se raspita gde su. Da im samo kaže da on ne ume drugačije da živi, da i one treba da se pomire sa njegovom bolešću i da je shvate kao konačnost, kao svršetak. Da mu oproste što je takav čovek, što ne zna da bude bolji i što ne može biti bolji. Što nije hrabar, dostojanstven, pa da sve svoje priče otvori pred njima dvema. Ili što nije licemeran, pa da zaboravi i glumi bivšeg ratnika koji se ni za šta ne kaje. Ali, činilo mu se da bi i to priznanje pred njima dvema bilo besmisleno. Ne bi razumele. Niko ne bi razumeo. Nikada. Možda samo pojedini koji su kroz rat prošli kao i on. Ali, i oni su nestali. Ni njih ne bi tražio. Bol koja ih spaja istovremeno ih razdvaja i udaljava jedne od drugih. Jer, oni znaju šta su sve ljudi radili jedni drugima i zato radije svoje priče prećute. Onaj oficir preživeo ranjavanje. Odsekli mu obe noge, jednu ruku, a nekoliko godina nakon rata je onom drugom rukom sebi pucao u glavu. Opet se Žika setio da je svejedno što je ostao živ. Kao da nije ni preživeo. Oficir koji ga je podgovarao da ubije devojčicu je uspeo u karijeri. Upustio se u politiku, došao do nekih važnijih državnih položaja. Ali, ni njegova slava nije trajala dugo. Odolevao je svim pokušajima da se obelodani njegova krivica za mnoga ratna nedela, ali je na kraju pao. Završio pred međunarodnim sudom pravde, optužen za nekoliko genocidnih dela koja je lično organizovao i sprovodio po naređenjima viših vojnih lica. Žiki je bilo više nego naporno da prati dešavanja nakon rata. Većinom su javnosti iznošene puke izmišljotine i obmane o sukobima nacija. Oni koji su o ratu najviše polemisali, najmanje su znali šta je taj rat odista značio. Znao je Žika da se sve dešava sa ciljem da se narod sludi i zbuni. Dok je narod mislio da nam svetske sile rade o glavama i kroje sudbine, razrešavajući primirje na našu štetu, generali su rado prihvatali da im se sudi jer su i za svoju robiju bili dobro plaćeni. Tako je nastala čitava zavrzlama od onoga što jeste i što nije, izmešale su se istine i laži da se više nije moglo razlučiti ko protiv koga to finim načinima i u miru ratuje. I onda je Žika doša do imena svoje bolesti. I shvatio je da će od nje umreti. Jer je uzela maha. Razvijala se lepo i postupno tokom godina da bi na kraju potkupila ceo njegov organizam. Prepoznao joj je simptome pod kojima se prikrivala i na kraju je samome sebi postavio dijagnozu. Njegova bolest nije bio alkoholizam. Bolovao je od razočarenja. Od razočarenja će i umreti. Razočarali su ga svi. I vojska, i policija, i pravosuđe, i crkve, i političari, i škole. Razočarali su ga obični građani. Razočaralo ga je čitavo čovečanstvo. A najveće razočarenje je bilo razočarenje u Boga. Ako postoji sila nad silama, vladar nad vladarima, tvorac nad tvorcima, sudija nad sudijama, onda bi to morao biti Bog. Ali, Žika ga nije video, niti je naslućivao da negde postoji taj svemogući Bog. Razočarenje ga je vodilo u očaj, očaj u beznađe i laganu smrt. Prividno izlečenje su donosile njegove priče pod hrastom, ali bi se onda iznova vraćao svojoj bolesničkoj postelji sa spoznajom da se iz nje nikada neće dići.

Pomišljao je da se ubije. Ali, misao o smrti je bila nestabilna, nesigurna. Obično se prikradala kada bi se sasvim otreznio. Pijanom mu nikad nije padalo na pamet da digne ruku na sebe. Tek kada bi alkohol ispario iz njega, zagledao bi svoj pištolj i zamišljao kako bi to bilo. Samo jedan metak. Precizno. U glavu. Bez dvoumljenja i odlaganja. Stisak okidača. Brzo. Jednom je prislonio pištolj na slopoočnicu, stavio prst na okidač. Razvijao je scenario. Kao da je pravio generalnu probu samoubistva. Ubio bi se, bez sumnje, ne bi to bio samo pokušaj. I ne bi promašio. Samo jedan metak bi ga usmrtio. Ali, kako bi izgledao sam taj trenutak? Raskid sa životom. Kad srce stane. Prekid disanja. Apsolutno iščeznuće svesti. Napuštanje stvarnosti. Slepilo. Nemost. Gluvoća. Smrt svega, svakog čula. Kidanje linije koja čoveka deli od smrti. Šta čovek poslednje vidi, čuje, oseti? Kakav je poslednji dah? Koliko uopšte traje umiranje pri takvoj smrti? Nebitno je da li smrt boli. Zapravo, možda ni nema vremena za bol. Mora biti da takvo umiranje traje kratko. Vrlo kratko, da se prodor metka kroz lobanju ni ne oseti. Samo prođe. Brzinom svetlosti. Rasprska glavu. Sklonio je pištolj sa čela. Odustao je ni sam posle ne znajući kako i zašto. Tek, spustio je pištolj u futroli. Možda je u njegovoj najiskrenijoj misli o sopstvenom postojanju sve bilo obesmišljeno. Možda je postao stvorenje bez ikakvog smisla. Čovek na pola mrtav. Preživeli leš.

A zima je pritegla još ono malo života koje je ostalo u njemu i ubrzala mu korake do groba. Sve češće ga bole pluća. Bol ide kroz čitav grudni koš, ispod rebara, pa u donju utrobu. Pretpostavlja da mu je jetra potpuno uništena od alkohola. I kao da ga to raduje. Primećuje promene na sebi. I to mu izgleda kao olakšanje i uteha. Nada se da neće preživeti godinu koja odmiče. Nema za čim da žali, pa čak ni za pogrešnim životom. A čitav njegov životni put je bio pogrešan. Kao stranputica, a ne put. Kao večito hodanje uz provaliju. Kada je posle završene gimanzije izneo roditeljima svoju odluku, pažljivo su ga saslušali i podržali. Otac je bio protiv vojske. Govorio je da je vojska priziv nesreće. Govorio je da je naš narod oduvek ratovao i da će uvek ratovati. Ali, nije ga odgovarao. Pustio ga je da izabere sam i da svoj izbor sam trpi do kraja. Majka je bila ponosna jer joj sin jedinac kreće na vojnu akademiju. Da je samo razumeo očeve reči, da se držao knjiga i da je pošao nekim drugim putem. Da je poslušao ženu kada ga je na kolenima preklinjala da se ne vraća na ratište i da skine uniformu, da se okane vojske i odbrane zemlje koja se raspada. Govorio je da je sramota, kukavičluk, da će izgubiti ljudskost, čast i dostojanstvo ako dezertira. Da nije one večeri toliko popio i bez razloga ošamario ćerku koja ga je plačući dočekala na vratima kuće... Ne bi sad bio bolestan i sam. Ali, čovek greši sve dok ne uvidi prvu učinjenu grešku koja ga neretko košta čitavog života. A kad život prođe, povratka nema. Kraj je konačan.