..

,,Verujem da je pisanje zanat kojim se otkrivaju odgonetke sudbinskih zagonetki. Sledeći tu misiju, shvatio sam da je priča čovečanstva ujedno i moja intimna priča, jer se u sudbini kolektiva iščitava sudbina pojedinca i obratno.ʻʻ

Preživeli leš

Preživeli leš
10. deo

Kada se početkom ovog proleća jedne večeri Žika pojavio pod hrastom, uveliko se vodila rasprava o ratovima u svetu. Među pijancima se našao i jedan učitelj koji je ostao bez posla zbog nedokazanih optužbi da je seksualno uznemiravao učenice trećeg razreda osnovne škole. On nije bio toliko čest gost pod hrastom. Dolazio je povremeno. Kako je te večeri Žika nešto kasnije pristigao, učitelj se opustio i preuzeo mesto glavnog pripovedača. Jer, nije voleo da bude Žikin sagovornik, a nije ga rado ni slušao. Mada, bilo je obostrane netrpeljivosti među njima dvojicom. Žika ga je sa nevericom ispitivao pogledima i slobodnim posmatranjima, pokušavajući da dozna jesu li ili nisu optužbe za pedofiliju tačne ili smišljene iz ko zna kakvih razloga. Učitelj je započeo priču o večitim ratovima naše nacije koja je oduvek bila primorana da se brani pred najezdama velikih sila. Prisetio se davnih osmanlijskih osvajanja, bacajući kletve na sve što je islamsko. Pominjao je i velikog Lazara i Miloša Obilića. Tvrdio je da se samo u našem narodu mogu naći takvi mučenici koji biraju slavnu smrt, a odbijaju sramni život. Pripovedao je o Lazarevom zavetu, veličajući srpske sinove čije su kosti ostale na Kosovu. Sa oskudnim poznavanjem istorije, učitelj se upustio u neku novu verziju priče o prošlosti naroda koji pati zbog tuđe krivice. On je to činio više radi nekog ličnog zadovoljstva, svestan da ni njegovi slušaoci ne poznaju prošlost u pravoj istini i da njima može izneti neku svoju varijantu onoga što je bilo. Drugo zadovoljstvo mu je bila jedinstvena prilika da zauzme mesto glavnog pripovedača dok nema Komandanta Žike i da dokaže da i on nešto ima da pripoveda. Nešto značajno i poučno iako nikad nije učestvovao u ratu. Slušaoce je ubeđivao da među narodima sa ovih prostora postoji mržnja, i to samo mržnja prema nama, zasnovana isključivo na rasnim, verskim i nacionalističkim pobudama. Za njega su samo verski i nacionalni razlozi bili motivi za rat. Donekle je i sam bio fanatični rodoljub, ali je svoj patriotizam otkrivao u znacima patetičnog ponosa. Pošto je neslavno završio svoju učiteljsku karijeru, učlanio se u jednu političku partiju koja je zagovarala snažnu ljubav prema sopstvenoj naciji, a odbojnost i prezir prema nekadašnjim neprijateljima. Nesvesno potkupljen ideološkim stavovima političke partije kojoj se priklonio, učitelj je svoje ideje prenosio slušaocima pod hrastom. Tako je u njegovim pričama istorija bila iskrivljenija, oštećenija, više predstavljena tradicionalnim idejama koje su mogle živeti samo u priči, a ne u zbilji. Učitelj se zaklinjao da je za pogibije na Kosovu polju kriv sam Branković kojeg su potkupili Turci i podbunili protiv Lazara. U bosanskim Muslimanima je našao špijune koji su sarađivali sa švapskom gospodom, pa je zato došlo do Prvog svetskog rata. Nije poštedeo ni ustaše koje su se dodvoravale Hitleru kad je krenuo na nas. I tako je učitelj našao da je njegova teza o verskim netrpeljivostima i potrebama da se uguši naš rod sasvim ispravna. Jer, bogatstvo naše nacije jeste u veri koja se vekovima neguje i koju su proslavili veliki svetitelji, graditelji crkava i manastira, kojima se broja ne zna. Onda je izneo i neku tezu, koju je dobrim delom sam izmislio, da smo kao nacija skoro najstariji na svetu, i da zato svetske sile žele da nas potamane i zbrišu sa lica planete, jer su ljubomorni na  našu slogu, pamet i kulturu. Žika je naišao baš kad je učitelj došao do poslednjih ratova i kad je pronašao nove krivce.

- Eto, i oni su krivi za rat u Bosni. Da oni nisu nahuškali balije i ustaše, rata ne bi ni bilo. Jer su znali da nas ovi mrze i da bi nas sve poubijali, samo da su mogli.

Najveći vrmenski period tokom rata Žika je proveo u Bosni. Poneo je sirotu Bosnu u srcu kao najneobičniji kraj koji je video, kao zemlju u kojoj se nikad nije znalo ko vlada, ko robuje, niti će joj se nebo ikad smilovati. Uplašivši se zbog Žikinog iznenadnog dolaska, učitelj prekide svoju priču i ulagujući mu se pozdravi ga:

- Uostalom, ako to neko bolje zna, to je naš Komandant Žika, pa neka vam on kaže ako meni ne verujete.

Žika priđe okupljenima i smesti se pored učitelja. Izvadi svoju flašu, nategne, otpije nekoliko gutljaja. Zagleda se preda se i počne:

- Bosna... Tužna li je ta Bosna...

Žika ućuta na trenutak, uzdahne i nastavi:

- Ali, ne znate vi kakav je život u Bosni, niti šta znači rat u Bosni, gde svak ratuje samo za sebe, a ne zna više ni zašto ratuje, ni kad će prestati da ratuje. Bosna je prokleta, osuđena da se u njoj vode ratovi dokle god postoji i poslednji grumen njene zemlje. Bosnu je sam Bog odabrao kao večiti pakao na zemlji. Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obična zemlja po svojoj prirodi i po svojim ljudima. Bosna je zemlja mržnje i straha, kaže Ivo Andrić u jednoj svojoj pripoveci. I tamo još kaže da u toku noći katolička katedrala, pravoslavna crkva i Begova džamija u različito vreme oglašavaju ponoć, a da bedni Jevreji ni nemaju sata na svom hramu. Ako ne mogu oko vremena i kalendara da se dogovore i slože, a kako će oko drugih, krupnijih i važnijih stvari da nađu zajednički jezik. Prokleti ljudi proklete zemlje! Ali, nije Bosna jedna jedina u svetu kao takva. Bosna je slika čitavog ovozemaljskog prostora u kojem su ljudi navikli da se dele, razlikuju i žive u večitim trvenjima, gde samo jak slabijeg napada. Bosanci su krivi što im je pusta Bosna takva, kao kazan u paklu u kojem se jedan kuva, a drugi potpaljuje vatru, dok se ne okrene sat, pa se obrnu uloge. Onaj iz kazana izađe, a drugi u kazan uđe. E, tako je svako na ovoj planeti kriv, kriv što je zaražen ljudskim gadostima i svakojakim prljavštinama. I to sve zbog izmišljenih razlika među ljudima. Prokleti ljudi! Zaboravili smo da smo svi samo ljudi! 

Žika je sa uživanjem prepričavao delić Andrićeve priče, iako ga slušaoci nisu sasvim dobro razumeli. I stigoše ga sve one slike. Otvorili se putevi koji nose smernice ka onome što je iza, što je prošlo. A ničeg od toga u stvarnosti nema! Samo sećanja čuvaju! Ostale pustoši na mestu nekadašnjih kuća, podignute druge, modernije zgrade. Čuo je Žika da je umro duh starijih neobičnih vremena. Nije se vraćao, ali je slušao od ljudi. Nije se vraćao jer ne sme da ode. Zna da ne sme. A tako ga sećanja vuku da pređe granicu. Da ode na onu stranu. Da se nadiše hladnog planinskog vazduha. Da zadrema u nekoj brdskoj kućici, gde pucketaju drva u peći. I plamen osvetljava oskudno nameštenu seosku sobicu. A napolju se čuju pucnji pušaka. Da ode kao putnik koji traži nešto što je izgubio. Da obiđe sve još jednom. Da popije vrelo mleko koje seljanka donosi, sveže, onako u kanti, tek pomuženo, još vrelo, tek doneto iz staje. Da stavi ruku na užegli most na Drini, da oslušne iz njega nečujne glasove prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Da prošeta Baš čaršijom i da pusti da mu u grudima odjekuju zvona sa saborne crkve, dok sa druge strane grada hodža poziva svoje vernike na molitvu. I da pijucka crnu kafu u nekom od turskih dućana. A narod hoda, ide, nekud žuri. Pa da popije vino koje mu toči Azrina ruka. Ona bela, mlada ruka. I da se spusti do pekarice na dnu sokaka, tamo gde sedi starac pravi najbolju pitu krompirušu, a služi je njegova ćerka, ona sa bujnom kosom i gustim obrvama, ona što joj od zdravlja i mladosti puca bluza, a pod njom igraju dve dojke, kao dve jabuke, zrele i mirisne. Sve mu to nedostaje. Ali, ničeg nema. Bilo, prošlo, kao da nije ni postojalo. Nema ni Azre, ni zvona, ni hodžinog glasa, ni pekarice. Samo ljuta domaća prepečenica raspaljuje vatru u grlu, jede grudi, nagriza creva u utrobi. Kao otrov mili po telu. Samo je još taj lek ostao. Da pojede sve organe, da sasuši i nagrize telo. Kad već ništa drugo ne preostaje... I dok tako misli o dalekoj zemlji Bosni, Živojin Marković, Komandant Žika, oseća jednu neprijatnu bol u telu. A sa usana mu se otkidaju reči:

- I opet će biti rata…

Jer, ako bude rata, zna Žika, zna da neće izdržati. Poći će kao dobrovoljac. Primiće ga neka jedinica kao starog vojnika, kao iskusnog ratnika. Samo ako bude rata, moći će da ode tamo, tamo da umre i da se pokaje za svaki svoj zločin. Da opere svoje greške, kao nečistoću na telu, kao mrlju na odeći. Samo da opet bude rata. Samo još jednom, makar na jedan dan, jednu noć. Bar jedno svitanje da dočeka. Ali, sve te želje nestaju, gase se, ostaju tragovi mogućeg, kao deo Azrine haljine, lelujaju u zamagljenom vidu. Igraju, odmiču i tope se dok ih mrak guta.

- I opet će biti rata. Opet. Ali, rata bez žrtava. Jer, treba da prežive oni koji su mrtve videli i čuli. Da iz grobova izađu oni pređašnji, a da u grobove legnu neki novi leševi. I da se tako uskomeša, uzbuni sve živo i mrtvo. A bogovi da se smeše ljudskoj gluposti i ludosti. I da sede gore na tronovima, kao bekrije u kafani, da se kuckaju čašama i nazdravljaju dok mi pucamo jedni na druge. Mora opet biti rata! Pa, kad počnemo da se ubijamo, da niko od nas ne umre, a da svi u smrt odemo! 

Mora biti nekog rata. Neki novi ljudi će ga povesti. Jer, tako treba. Tako sudbina hoće. Čitavo čovečansko vreme je ispunjeno ratovima. Mora i budućnost doneti neke ratove. Samo, Žika se plaši da ih neće dočekati. Siguran je da mu je ovo poslednje leto. Možda zato priča, možda olakšava duši, rasterećuje je pred napuštanje tela. Da lakše i brže putuje tamo gde vladaju bestelesne sile. Možda ga nagriza savest, ona pritajena savest koju je pokrila bolest razočarenja. Zna Žika da će sasvim svenuti kad dođe jesen, kad sve što je sad zeleno požuti i padne na zemlju. Tada će i on pasti u neki tvrd i dubok san iz kojeg se neće probuditi. Zato trpi bolove u utrobi i gušenje u grudima. Da ubrza svoju bolest, da joj pomogne da ga nadvlada i da ga polomi. Jer, ne živi mu se više. Ovako, kao preživeli leš jednog mučnog rata može samo da priča, da iznosi iz sebe svoje iskustvo i da ode. Da nestane. Da ga ne bude više. A posle... Biće drugih preživelih leševa koji će imati neke svoje priče o ratu.

 

Preživeli leš

Preživeli leš

8. deo

Znao je Žika da su ga žena i ćerka volele i da su upravo zbog te svoje prevelike ljubavi odlagale svoj odlazak. Ali, znao je i da nikada neće razumeti, ma koliko se trudile, da neće dopreti do krivice koja ga izjeda i primorava da pije, da se truje rakijom i teši da će jednog dana i njega smrt spasiti kao najbolji pokajnički lek. Uzalud je sva njihova ljubav i pažnja. On se davno pomirio da neće ozdraviti. Bez hrabrosti da ih pogleda u oči i prizna koliko se plaši sebe, kad se vratio sa ratišta, odlazio je od kuće, propio se i društvo pronašao među seoskim besposlenim pijancima. Pred njima je pijan smeo da ispriča ono što trezan nikad ne bi ispovedio. Ali, eto, živela je u njemu i ta tragična priča o sopstvenom grehu. Nosio ju je kao parče svog mesa, kao česticu krvi koja nikada neće izaći iz njega. Svim drugim pričama je otvarao vrata i gradio im hodnike kroz koje su prolazile i dolazile do pijanih slušalaca. Samo priču o ubistvu devojčice je zaključao u sebi.

Kasnije se, kad je ostao sam, sećao svoje ćerke. Nedostajala mu je. Lepa je, pametna i dobra. Nedostajala mu je samo da je vidi, pomiluje po kosi, poljubi u čelo. Nije znao kuda su otišle. A mogao je da ih potraži, da se raspita gde su. Da im samo kaže da on ne ume drugačije da živi, da i one treba da se pomire sa njegovom bolešću i da je shvate kao konačnost, kao svršetak. Da mu oproste što je takav čovek, što ne zna da bude bolji i što ne može biti bolji. Što nije hrabar, dostojanstven, pa da sve svoje priče otvori pred njima dvema. Ili što nije licemeran, pa da zaboravi i glumi bivšeg ratnika koji se ni za šta ne kaje. Ali, činilo mu se da bi i to priznanje pred njima dvema bilo besmisleno. Ne bi razumele. Niko ne bi razumeo. Nikada. Možda samo pojedini koji su kroz rat prošli kao i on. Ali, i oni su nestali. Ni njih ne bi tražio. Bol koja ih spaja istovremeno ih razdvaja i udaljava jedne od drugih. Jer, oni znaju šta su sve ljudi radili jedni drugima i zato radije svoje priče prećute. Onaj oficir preživeo ranjavanje. Odsekli mu obe noge, jednu ruku, a nekoliko godina nakon rata je onom drugom rukom sebi pucao u glavu. Opet se Žika setio da je svejedno što je ostao živ. Kao da nije ni preživeo. Oficir koji ga je podgovarao da ubije devojčicu je uspeo u karijeri. Upustio se u politiku, došao do nekih važnijih državnih položaja. Ali, ni njegova slava nije trajala dugo. Odolevao je svim pokušajima da se obelodani njegova krivica za mnoga ratna nedela, ali je na kraju pao. Završio pred međunarodnim sudom pravde, optužen za nekoliko genocidnih dela koja je lično organizovao i sprovodio po naređenjima viših vojnih lica. Žiki je bilo više nego naporno da prati dešavanja nakon rata. Većinom su javnosti iznošene puke izmišljotine i obmane o sukobima nacija. Oni koji su o ratu najviše polemisali, najmanje su znali šta je taj rat odista značio. Znao je Žika da se sve dešava sa ciljem da se narod sludi i zbuni. Dok je narod mislio da nam svetske sile rade o glavama i kroje sudbine, razrešavajući primirje na našu štetu, generali su rado prihvatali da im se sudi jer su i za svoju robiju bili dobro plaćeni. Tako je nastala čitava zavrzlama od onoga što jeste i što nije, izmešale su se istine i laži da se više nije moglo razlučiti ko protiv koga to finim načinima i u miru ratuje. I onda je Žika doša do imena svoje bolesti. I shvatio je da će od nje umreti. Jer je uzela maha. Razvijala se lepo i postupno tokom godina da bi na kraju potkupila ceo njegov organizam. Prepoznao joj je simptome pod kojima se prikrivala i na kraju je samome sebi postavio dijagnozu. Njegova bolest nije bio alkoholizam. Bolovao je od razočarenja. Od razočarenja će i umreti. Razočarali su ga svi. I vojska, i policija, i pravosuđe, i crkve, i političari, i škole. Razočarali su ga obični građani. Razočaralo ga je čitavo čovečanstvo. A najveće razočarenje je bilo razočarenje u Boga. Ako postoji sila nad silama, vladar nad vladarima, tvorac nad tvorcima, sudija nad sudijama, onda bi to morao biti Bog. Ali, Žika ga nije video, niti je naslućivao da negde postoji taj svemogući Bog. Razočarenje ga je vodilo u očaj, očaj u beznađe i laganu smrt. Prividno izlečenje su donosile njegove priče pod hrastom, ali bi se onda iznova vraćao svojoj bolesničkoj postelji sa spoznajom da se iz nje nikada neće dići.

Pomišljao je da se ubije. Ali, misao o smrti je bila nestabilna, nesigurna. Obično se prikradala kada bi se sasvim otreznio. Pijanom mu nikad nije padalo na pamet da digne ruku na sebe. Tek kada bi alkohol ispario iz njega, zagledao bi svoj pištolj i zamišljao kako bi to bilo. Samo jedan metak. Precizno. U glavu. Bez dvoumljenja i odlaganja. Stisak okidača. Brzo. Jednom je prislonio pištolj na slopoočnicu, stavio prst na okidač. Razvijao je scenario. Kao da je pravio generalnu probu samoubistva. Ubio bi se, bez sumnje, ne bi to bio samo pokušaj. I ne bi promašio. Samo jedan metak bi ga usmrtio. Ali, kako bi izgledao sam taj trenutak? Raskid sa životom. Kad srce stane. Prekid disanja. Apsolutno iščeznuće svesti. Napuštanje stvarnosti. Slepilo. Nemost. Gluvoća. Smrt svega, svakog čula. Kidanje linije koja čoveka deli od smrti. Šta čovek poslednje vidi, čuje, oseti? Kakav je poslednji dah? Koliko uopšte traje umiranje pri takvoj smrti? Nebitno je da li smrt boli. Zapravo, možda ni nema vremena za bol. Mora biti da takvo umiranje traje kratko. Vrlo kratko, da se prodor metka kroz lobanju ni ne oseti. Samo prođe. Brzinom svetlosti. Rasprska glavu. Sklonio je pištolj sa čela. Odustao je ni sam posle ne znajući kako i zašto. Tek, spustio je pištolj u futroli. Možda je u njegovoj najiskrenijoj misli o sopstvenom postojanju sve bilo obesmišljeno. Možda je postao stvorenje bez ikakvog smisla. Čovek na pola mrtav. Preživeli leš.

A zima je pritegla još ono malo života koje je ostalo u njemu i ubrzala mu korake do groba. Sve češće ga bole pluća. Bol ide kroz čitav grudni koš, ispod rebara, pa u donju utrobu. Pretpostavlja da mu je jetra potpuno uništena od alkohola. I kao da ga to raduje. Primećuje promene na sebi. I to mu izgleda kao olakšanje i uteha. Nada se da neće preživeti godinu koja odmiče. Nema za čim da žali, pa čak ni za pogrešnim životom. A čitav njegov životni put je bio pogrešan. Kao stranputica, a ne put. Kao večito hodanje uz provaliju. Kada je posle završene gimanzije izneo roditeljima svoju odluku, pažljivo su ga saslušali i podržali. Otac je bio protiv vojske. Govorio je da je vojska priziv nesreće. Govorio je da je naš narod oduvek ratovao i da će uvek ratovati. Ali, nije ga odgovarao. Pustio ga je da izabere sam i da svoj izbor sam trpi do kraja. Majka je bila ponosna jer joj sin jedinac kreće na vojnu akademiju. Da je samo razumeo očeve reči, da se držao knjiga i da je pošao nekim drugim putem. Da je poslušao ženu kada ga je na kolenima preklinjala da se ne vraća na ratište i da skine uniformu, da se okane vojske i odbrane zemlje koja se raspada. Govorio je da je sramota, kukavičluk, da će izgubiti ljudskost, čast i dostojanstvo ako dezertira. Da nije one večeri toliko popio i bez razloga ošamario ćerku koja ga je plačući dočekala na vratima kuće... Ne bi sad bio bolestan i sam. Ali, čovek greši sve dok ne uvidi prvu učinjenu grešku koja ga neretko košta čitavog života. A kad život prođe, povratka nema. Kraj je konačan.