Preživeli leš

Preživeli leš
10. deo

Kada se početkom ovog proleća jedne večeri Žika pojavio pod hrastom, uveliko se vodila rasprava o ratovima u svetu. Među pijancima se našao i jedan učitelj koji je ostao bez posla zbog nedokazanih optužbi da je seksualno uznemiravao učenice trećeg razreda osnovne škole. On nije bio toliko čest gost pod hrastom. Dolazio je povremeno. Kako je te večeri Žika nešto kasnije pristigao, učitelj se opustio i preuzeo mesto glavnog pripovedača. Jer, nije voleo da bude Žikin sagovornik, a nije ga rado ni slušao. Mada, bilo je obostrane netrpeljivosti među njima dvojicom. Žika ga je sa nevericom ispitivao pogledima i slobodnim posmatranjima, pokušavajući da dozna jesu li ili nisu optužbe za pedofiliju tačne ili smišljene iz ko zna kakvih razloga. Učitelj je započeo priču o večitim ratovima naše nacije koja je oduvek bila primorana da se brani pred najezdama velikih sila. Prisetio se davnih osmanlijskih osvajanja, bacajući kletve na sve što je islamsko. Pominjao je i velikog Lazara i Miloša Obilića. Tvrdio je da se samo u našem narodu mogu naći takvi mučenici koji biraju slavnu smrt, a odbijaju sramni život. Pripovedao je o Lazarevom zavetu, veličajući srpske sinove čije su kosti ostale na Kosovu. Sa oskudnim poznavanjem istorije, učitelj se upustio u neku novu verziju priče o prošlosti naroda koji pati zbog tuđe krivice. On je to činio više radi nekog ličnog zadovoljstva, svestan da ni njegovi slušaoci ne poznaju prošlost u pravoj istini i da njima može izneti neku svoju varijantu onoga što je bilo. Drugo zadovoljstvo mu je bila jedinstvena prilika da zauzme mesto glavnog pripovedača dok nema Komandanta Žike i da dokaže da i on nešto ima da pripoveda. Nešto značajno i poučno iako nikad nije učestvovao u ratu. Slušaoce je ubeđivao da među narodima sa ovih prostora postoji mržnja, i to samo mržnja prema nama, zasnovana isključivo na rasnim, verskim i nacionalističkim pobudama. Za njega su samo verski i nacionalni razlozi bili motivi za rat. Donekle je i sam bio fanatični rodoljub, ali je svoj patriotizam otkrivao u znacima patetičnog ponosa. Pošto je neslavno završio svoju učiteljsku karijeru, učlanio se u jednu političku partiju koja je zagovarala snažnu ljubav prema sopstvenoj naciji, a odbojnost i prezir prema nekadašnjim neprijateljima. Nesvesno potkupljen ideološkim stavovima političke partije kojoj se priklonio, učitelj je svoje ideje prenosio slušaocima pod hrastom. Tako je u njegovim pričama istorija bila iskrivljenija, oštećenija, više predstavljena tradicionalnim idejama koje su mogle živeti samo u priči, a ne u zbilji. Učitelj se zaklinjao da je za pogibije na Kosovu polju kriv sam Branković kojeg su potkupili Turci i podbunili protiv Lazara. U bosanskim Muslimanima je našao špijune koji su sarađivali sa švapskom gospodom, pa je zato došlo do Prvog svetskog rata. Nije poštedeo ni ustaše koje su se dodvoravale Hitleru kad je krenuo na nas. I tako je učitelj našao da je njegova teza o verskim netrpeljivostima i potrebama da se uguši naš rod sasvim ispravna. Jer, bogatstvo naše nacije jeste u veri koja se vekovima neguje i koju su proslavili veliki svetitelji, graditelji crkava i manastira, kojima se broja ne zna. Onda je izneo i neku tezu, koju je dobrim delom sam izmislio, da smo kao nacija skoro najstariji na svetu, i da zato svetske sile žele da nas potamane i zbrišu sa lica planete, jer su ljubomorni na  našu slogu, pamet i kulturu. Žika je naišao baš kad je učitelj došao do poslednjih ratova i kad je pronašao nove krivce.

- Eto, i oni su krivi za rat u Bosni. Da oni nisu nahuškali balije i ustaše, rata ne bi ni bilo. Jer su znali da nas ovi mrze i da bi nas sve poubijali, samo da su mogli.

Najveći vrmenski period tokom rata Žika je proveo u Bosni. Poneo je sirotu Bosnu u srcu kao najneobičniji kraj koji je video, kao zemlju u kojoj se nikad nije znalo ko vlada, ko robuje, niti će joj se nebo ikad smilovati. Uplašivši se zbog Žikinog iznenadnog dolaska, učitelj prekide svoju priču i ulagujući mu se pozdravi ga:

- Uostalom, ako to neko bolje zna, to je naš Komandant Žika, pa neka vam on kaže ako meni ne verujete.

Žika priđe okupljenima i smesti se pored učitelja. Izvadi svoju flašu, nategne, otpije nekoliko gutljaja. Zagleda se preda se i počne:

- Bosna... Tužna li je ta Bosna...

Žika ućuta na trenutak, uzdahne i nastavi:

- Ali, ne znate vi kakav je život u Bosni, niti šta znači rat u Bosni, gde svak ratuje samo za sebe, a ne zna više ni zašto ratuje, ni kad će prestati da ratuje. Bosna je prokleta, osuđena da se u njoj vode ratovi dokle god postoji i poslednji grumen njene zemlje. Bosnu je sam Bog odabrao kao večiti pakao na zemlji. Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obična zemlja po svojoj prirodi i po svojim ljudima. Bosna je zemlja mržnje i straha, kaže Ivo Andrić u jednoj svojoj pripoveci. I tamo još kaže da u toku noći katolička katedrala, pravoslavna crkva i Begova džamija u različito vreme oglašavaju ponoć, a da bedni Jevreji ni nemaju sata na svom hramu. Ako ne mogu oko vremena i kalendara da se dogovore i slože, a kako će oko drugih, krupnijih i važnijih stvari da nađu zajednički jezik. Prokleti ljudi proklete zemlje! Ali, nije Bosna jedna jedina u svetu kao takva. Bosna je slika čitavog ovozemaljskog prostora u kojem su ljudi navikli da se dele, razlikuju i žive u večitim trvenjima, gde samo jak slabijeg napada. Bosanci su krivi što im je pusta Bosna takva, kao kazan u paklu u kojem se jedan kuva, a drugi potpaljuje vatru, dok se ne okrene sat, pa se obrnu uloge. Onaj iz kazana izađe, a drugi u kazan uđe. E, tako je svako na ovoj planeti kriv, kriv što je zaražen ljudskim gadostima i svakojakim prljavštinama. I to sve zbog izmišljenih razlika među ljudima. Prokleti ljudi! Zaboravili smo da smo svi samo ljudi! 

Žika je sa uživanjem prepričavao delić Andrićeve priče, iako ga slušaoci nisu sasvim dobro razumeli. I stigoše ga sve one slike. Otvorili se putevi koji nose smernice ka onome što je iza, što je prošlo. A ničeg od toga u stvarnosti nema! Samo sećanja čuvaju! Ostale pustoši na mestu nekadašnjih kuća, podignute druge, modernije zgrade. Čuo je Žika da je umro duh starijih neobičnih vremena. Nije se vraćao, ali je slušao od ljudi. Nije se vraćao jer ne sme da ode. Zna da ne sme. A tako ga sećanja vuku da pređe granicu. Da ode na onu stranu. Da se nadiše hladnog planinskog vazduha. Da zadrema u nekoj brdskoj kućici, gde pucketaju drva u peći. I plamen osvetljava oskudno nameštenu seosku sobicu. A napolju se čuju pucnji pušaka. Da ode kao putnik koji traži nešto što je izgubio. Da obiđe sve još jednom. Da popije vrelo mleko koje seljanka donosi, sveže, onako u kanti, tek pomuženo, još vrelo, tek doneto iz staje. Da stavi ruku na užegli most na Drini, da oslušne iz njega nečujne glasove prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Da prošeta Baš čaršijom i da pusti da mu u grudima odjekuju zvona sa saborne crkve, dok sa druge strane grada hodža poziva svoje vernike na molitvu. I da pijucka crnu kafu u nekom od turskih dućana. A narod hoda, ide, nekud žuri. Pa da popije vino koje mu toči Azrina ruka. Ona bela, mlada ruka. I da se spusti do pekarice na dnu sokaka, tamo gde sedi starac pravi najbolju pitu krompirušu, a služi je njegova ćerka, ona sa bujnom kosom i gustim obrvama, ona što joj od zdravlja i mladosti puca bluza, a pod njom igraju dve dojke, kao dve jabuke, zrele i mirisne. Sve mu to nedostaje. Ali, ničeg nema. Bilo, prošlo, kao da nije ni postojalo. Nema ni Azre, ni zvona, ni hodžinog glasa, ni pekarice. Samo ljuta domaća prepečenica raspaljuje vatru u grlu, jede grudi, nagriza creva u utrobi. Kao otrov mili po telu. Samo je još taj lek ostao. Da pojede sve organe, da sasuši i nagrize telo. Kad već ništa drugo ne preostaje... I dok tako misli o dalekoj zemlji Bosni, Živojin Marković, Komandant Žika, oseća jednu neprijatnu bol u telu. A sa usana mu se otkidaju reči:

- I opet će biti rata…

Jer, ako bude rata, zna Žika, zna da neće izdržati. Poći će kao dobrovoljac. Primiće ga neka jedinica kao starog vojnika, kao iskusnog ratnika. Samo ako bude rata, moći će da ode tamo, tamo da umre i da se pokaje za svaki svoj zločin. Da opere svoje greške, kao nečistoću na telu, kao mrlju na odeći. Samo da opet bude rata. Samo još jednom, makar na jedan dan, jednu noć. Bar jedno svitanje da dočeka. Ali, sve te želje nestaju, gase se, ostaju tragovi mogućeg, kao deo Azrine haljine, lelujaju u zamagljenom vidu. Igraju, odmiču i tope se dok ih mrak guta.

- I opet će biti rata. Opet. Ali, rata bez žrtava. Jer, treba da prežive oni koji su mrtve videli i čuli. Da iz grobova izađu oni pređašnji, a da u grobove legnu neki novi leševi. I da se tako uskomeša, uzbuni sve živo i mrtvo. A bogovi da se smeše ljudskoj gluposti i ludosti. I da sede gore na tronovima, kao bekrije u kafani, da se kuckaju čašama i nazdravljaju dok mi pucamo jedni na druge. Mora opet biti rata! Pa, kad počnemo da se ubijamo, da niko od nas ne umre, a da svi u smrt odemo! 

Mora biti nekog rata. Neki novi ljudi će ga povesti. Jer, tako treba. Tako sudbina hoće. Čitavo čovečansko vreme je ispunjeno ratovima. Mora i budućnost doneti neke ratove. Samo, Žika se plaši da ih neće dočekati. Siguran je da mu je ovo poslednje leto. Možda zato priča, možda olakšava duši, rasterećuje je pred napuštanje tela. Da lakše i brže putuje tamo gde vladaju bestelesne sile. Možda ga nagriza savest, ona pritajena savest koju je pokrila bolest razočarenja. Zna Žika da će sasvim svenuti kad dođe jesen, kad sve što je sad zeleno požuti i padne na zemlju. Tada će i on pasti u neki tvrd i dubok san iz kojeg se neće probuditi. Zato trpi bolove u utrobi i gušenje u grudima. Da ubrza svoju bolest, da joj pomogne da ga nadvlada i da ga polomi. Jer, ne živi mu se više. Ovako, kao preživeli leš jednog mučnog rata može samo da priča, da iznosi iz sebe svoje iskustvo i da ode. Da nestane. Da ga ne bude više. A posle... Biće drugih preživelih leševa koji će imati neke svoje priče o ratu.

 

Preživeli leš

Preživeli leš

8. deo

Znao je Žika da su ga žena i ćerka volele i da su upravo zbog te svoje prevelike ljubavi odlagale svoj odlazak. Ali, znao je i da nikada neće razumeti, ma koliko se trudile, da neće dopreti do krivice koja ga izjeda i primorava da pije, da se truje rakijom i teši da će jednog dana i njega smrt spasiti kao najbolji pokajnički lek. Uzalud je sva njihova ljubav i pažnja. On se davno pomirio da neće ozdraviti. Bez hrabrosti da ih pogleda u oči i prizna koliko se plaši sebe, kad se vratio sa ratišta, odlazio je od kuće, propio se i društvo pronašao među seoskim besposlenim pijancima. Pred njima je pijan smeo da ispriča ono što trezan nikad ne bi ispovedio. Ali, eto, živela je u njemu i ta tragična priča o sopstvenom grehu. Nosio ju je kao parče svog mesa, kao česticu krvi koja nikada neće izaći iz njega. Svim drugim pričama je otvarao vrata i gradio im hodnike kroz koje su prolazile i dolazile do pijanih slušalaca. Samo priču o ubistvu devojčice je zaključao u sebi.

Kasnije se, kad je ostao sam, sećao svoje ćerke. Nedostajala mu je. Lepa je, pametna i dobra. Nedostajala mu je samo da je vidi, pomiluje po kosi, poljubi u čelo. Nije znao kuda su otišle. A mogao je da ih potraži, da se raspita gde su. Da im samo kaže da on ne ume drugačije da živi, da i one treba da se pomire sa njegovom bolešću i da je shvate kao konačnost, kao svršetak. Da mu oproste što je takav čovek, što ne zna da bude bolji i što ne može biti bolji. Što nije hrabar, dostojanstven, pa da sve svoje priče otvori pred njima dvema. Ili što nije licemeran, pa da zaboravi i glumi bivšeg ratnika koji se ni za šta ne kaje. Ali, činilo mu se da bi i to priznanje pred njima dvema bilo besmisleno. Ne bi razumele. Niko ne bi razumeo. Nikada. Možda samo pojedini koji su kroz rat prošli kao i on. Ali, i oni su nestali. Ni njih ne bi tražio. Bol koja ih spaja istovremeno ih razdvaja i udaljava jedne od drugih. Jer, oni znaju šta su sve ljudi radili jedni drugima i zato radije svoje priče prećute. Onaj oficir preživeo ranjavanje. Odsekli mu obe noge, jednu ruku, a nekoliko godina nakon rata je onom drugom rukom sebi pucao u glavu. Opet se Žika setio da je svejedno što je ostao živ. Kao da nije ni preživeo. Oficir koji ga je podgovarao da ubije devojčicu je uspeo u karijeri. Upustio se u politiku, došao do nekih važnijih državnih položaja. Ali, ni njegova slava nije trajala dugo. Odolevao je svim pokušajima da se obelodani njegova krivica za mnoga ratna nedela, ali je na kraju pao. Završio pred međunarodnim sudom pravde, optužen za nekoliko genocidnih dela koja je lično organizovao i sprovodio po naređenjima viših vojnih lica. Žiki je bilo više nego naporno da prati dešavanja nakon rata. Većinom su javnosti iznošene puke izmišljotine i obmane o sukobima nacija. Oni koji su o ratu najviše polemisali, najmanje su znali šta je taj rat odista značio. Znao je Žika da se sve dešava sa ciljem da se narod sludi i zbuni. Dok je narod mislio da nam svetske sile rade o glavama i kroje sudbine, razrešavajući primirje na našu štetu, generali su rado prihvatali da im se sudi jer su i za svoju robiju bili dobro plaćeni. Tako je nastala čitava zavrzlama od onoga što jeste i što nije, izmešale su se istine i laži da se više nije moglo razlučiti ko protiv koga to finim načinima i u miru ratuje. I onda je Žika doša do imena svoje bolesti. I shvatio je da će od nje umreti. Jer je uzela maha. Razvijala se lepo i postupno tokom godina da bi na kraju potkupila ceo njegov organizam. Prepoznao joj je simptome pod kojima se prikrivala i na kraju je samome sebi postavio dijagnozu. Njegova bolest nije bio alkoholizam. Bolovao je od razočarenja. Od razočarenja će i umreti. Razočarali su ga svi. I vojska, i policija, i pravosuđe, i crkve, i političari, i škole. Razočarali su ga obični građani. Razočaralo ga je čitavo čovečanstvo. A najveće razočarenje je bilo razočarenje u Boga. Ako postoji sila nad silama, vladar nad vladarima, tvorac nad tvorcima, sudija nad sudijama, onda bi to morao biti Bog. Ali, Žika ga nije video, niti je naslućivao da negde postoji taj svemogući Bog. Razočarenje ga je vodilo u očaj, očaj u beznađe i laganu smrt. Prividno izlečenje su donosile njegove priče pod hrastom, ali bi se onda iznova vraćao svojoj bolesničkoj postelji sa spoznajom da se iz nje nikada neće dići.

Pomišljao je da se ubije. Ali, misao o smrti je bila nestabilna, nesigurna. Obično se prikradala kada bi se sasvim otreznio. Pijanom mu nikad nije padalo na pamet da digne ruku na sebe. Tek kada bi alkohol ispario iz njega, zagledao bi svoj pištolj i zamišljao kako bi to bilo. Samo jedan metak. Precizno. U glavu. Bez dvoumljenja i odlaganja. Stisak okidača. Brzo. Jednom je prislonio pištolj na slopoočnicu, stavio prst na okidač. Razvijao je scenario. Kao da je pravio generalnu probu samoubistva. Ubio bi se, bez sumnje, ne bi to bio samo pokušaj. I ne bi promašio. Samo jedan metak bi ga usmrtio. Ali, kako bi izgledao sam taj trenutak? Raskid sa životom. Kad srce stane. Prekid disanja. Apsolutno iščeznuće svesti. Napuštanje stvarnosti. Slepilo. Nemost. Gluvoća. Smrt svega, svakog čula. Kidanje linije koja čoveka deli od smrti. Šta čovek poslednje vidi, čuje, oseti? Kakav je poslednji dah? Koliko uopšte traje umiranje pri takvoj smrti? Nebitno je da li smrt boli. Zapravo, možda ni nema vremena za bol. Mora biti da takvo umiranje traje kratko. Vrlo kratko, da se prodor metka kroz lobanju ni ne oseti. Samo prođe. Brzinom svetlosti. Rasprska glavu. Sklonio je pištolj sa čela. Odustao je ni sam posle ne znajući kako i zašto. Tek, spustio je pištolj u futroli. Možda je u njegovoj najiskrenijoj misli o sopstvenom postojanju sve bilo obesmišljeno. Možda je postao stvorenje bez ikakvog smisla. Čovek na pola mrtav. Preživeli leš.

A zima je pritegla još ono malo života koje je ostalo u njemu i ubrzala mu korake do groba. Sve češće ga bole pluća. Bol ide kroz čitav grudni koš, ispod rebara, pa u donju utrobu. Pretpostavlja da mu je jetra potpuno uništena od alkohola. I kao da ga to raduje. Primećuje promene na sebi. I to mu izgleda kao olakšanje i uteha. Nada se da neće preživeti godinu koja odmiče. Nema za čim da žali, pa čak ni za pogrešnim životom. A čitav njegov životni put je bio pogrešan. Kao stranputica, a ne put. Kao večito hodanje uz provaliju. Kada je posle završene gimanzije izneo roditeljima svoju odluku, pažljivo su ga saslušali i podržali. Otac je bio protiv vojske. Govorio je da je vojska priziv nesreće. Govorio je da je naš narod oduvek ratovao i da će uvek ratovati. Ali, nije ga odgovarao. Pustio ga je da izabere sam i da svoj izbor sam trpi do kraja. Majka je bila ponosna jer joj sin jedinac kreće na vojnu akademiju. Da je samo razumeo očeve reči, da se držao knjiga i da je pošao nekim drugim putem. Da je poslušao ženu kada ga je na kolenima preklinjala da se ne vraća na ratište i da skine uniformu, da se okane vojske i odbrane zemlje koja se raspada. Govorio je da je sramota, kukavičluk, da će izgubiti ljudskost, čast i dostojanstvo ako dezertira. Da nije one večeri toliko popio i bez razloga ošamario ćerku koja ga je plačući dočekala na vratima kuće... Ne bi sad bio bolestan i sam. Ali, čovek greši sve dok ne uvidi prvu učinjenu grešku koja ga neretko košta čitavog života. A kad život prođe, povratka nema. Kraj je konačan. 

Preživeli leš

Preživeli leš

5. deo

Tako živi Komandant Žika. Ima još i neko pseto koje trčkara za njim. Doselilo se sa njim u kućicu i od tada ga verno prati. Samo na to pseto Žika nikad nije viknuo. Olinjalo, prljavo i zapušteno kao i on sam. Žika ga ponekad pomiluje, stegne rukom oko vrata, protrese, kuče se skupi, zažmuri, i počne da uživa kad Žika stane da mu govori:

- E, moj ratni druže, ti i ja k’o dva kurjaka!

Kučence zavrti repom, pogleda ga svojim ružnim sitnim očima i nastavi da mu se umiljava oko nogu. Gura svoju glavu Žiki na stopala, podvija rep, pa se zadnjim delom tela češe o Žikine noge. Možda mu je to ružnjikavo kučence jedini prijatelj. I ono ga sluša, ali ni ono ne zna da mu odgovori. A Žiki upravo takav prijatelj treba. Da bude tu, da čuje njegove reči i da ćuti. Zato je oduvek voleo životinje. Jer su drugačije. Nisu kao ljudi. Ne govore, a misle. Osećaju, a ćute. Zato je za životinjama posebno žalio u ratu. Sećao se posle i pričao često kako mu je žao stoke koja je ostajala u praznim stajama. Kada su ljudi bežali iz svojih kuća, nisu mogli da povedu životinje sa sobom. Sećao se koliko je puta čuo kako vrište gladne i bespomoćne životinje, gledao kako jurcaju ovce po ulicama, kako jaganjci skrivaju glave pred ljudima kao pred vukovima. Krave vrište jer su im nabrekla vimena, nema ko da ih pomuze, svinje skapavaju od žeđi, sve se dere, arlauče kao da na klanje ide. A sve samo, nemoćno i prestravljeno.

- Nikada nisam video takvog konja kao te zime. Bilo nešto oko Božića. Uh, kako je krvav bio taj božić! – započeo je Žika priču o konju. 

Bilo je krvavo tih dana. Gorele su vatre na sve strane. Najteži i najburniji okršaji su vođeni na mestima koje je Žika obilazio sa svojom jedinicom. Tad su poginula dva mlada momka. Jedan na mestu ostao mrtav, a drugi izdahnuo u toku noći. Najpre je gorela crkva, a onda džamija. Pa opet crkva, pa opet džamija. Samo su se svetili jedni drugima. Žika je stigao u jedan zaselak nešto pred Badnji dan. Sve je bilo prazno. Govorkalo se da bi tuda mogla proći neprijateljska jedinica i da joj treba spremiti sačekušu. Kako je Žika bio najbliži seocetu, njemu je naređeno da se spusti i da tu dočeka Božić. Meštani se iselili, ostalo nešto staraca. Dosadno mu. Nema sa kim da porazgovara. Ništa se ne dešava. Ali, ne sme da mrdne. Mora da čeka, da stražari. Ne zna jesu li glasine istinite i kakve su šanse da ih neko napadne. Zato je noću uvek budan. Ali, navikao je. Osluškuje šta se krije iza divljih brda koja okružuju zaselak. Ima li kakvog glasa u vetru, nekog tajnog znaka u kojem može da odgonetne šta se dešava. Oseća li se miris vatre, naslućuje li se šapat puške, topot vojničke čizme. Sve kao njemu za inat stalo. Zima. Napadao sneg. Otežao život. Vojnici kukaju da im je hladno, žale se na umor i glad. Žiku strpeljenje izdaje. Jedne noći ostade do kasno budan. Pomisli da je možda sve prevara, da je zamka, da je sa druge strane brda sigurno gore, da se na nekom drugom mestu vodi teži okršaj, a njega ostavili ovde i prevarili ga. Čeka uzalud. Čeka neprijatelja koji se neće ni pojaviti. Muči ga pitanje zašto se ništa ne dešava. A rekli su mu da će sasvim sigurno tuda proći. I da tu treba da ih dočeka. Sa prilaza u selo. Zato je tamo osigurao stražu. Da ih dočekaju. Preseku im ulaz. Nešto da pobiju, nešto da zarobe. Znaju već vojnici šta im je činiti. Ali, nikog nema. Kao da nije praznik, kao da nema Hristovog rođenja. Crkva je davno minirana. Džamija je ostala čitava. Hodža pobegao nekud. Žika ode do džamije. Reši da je pogleda izbliza. Ne htede da uđe, iako je sve bilo slobodno i otvoreno. Čkilji neka svetiljka oko hrama. Žika stane uz samu ogradu. Kradom, kao da špijurina nekog. Pomisli kako je tužno što su nas bogovi razdvojili i ostavili da ratujemo zbog njihovih imena. A kad se ratuje, bogova nigde. I molitve ne pomažu. Na zemlji se probudi sve sam go ubica i zločinac. I svi pod zakletvom ratuju. Svi nešto brane. Brane žene, decu, kuću, jezik, veru, rod, Boga, domovinu. Brane, a napadaju. Ljudi, a zveri. Ma, gori i od zveri. Pomisli Žika kako je i od tih bogova previše, premnogo krvi došlo na zemlju, kako su i ti bogovi verovatno na nekom parčetu zemlje zaseli kao i državni funkcioneri na zemlji. Možda i noćas negde sastanče, jedu i piju i smišljaju nova opravdanja za rat na zemlji, razvijajući strategije kako da bolje i lakše zavade svoje podanike. Učini mu se da je i njegov Bog, onaj davnašnji, koji je stvorio nebo i zemlju i ispisao tablice zakona, među tim raskalašnim bogovima zaseo na nekom raskošnom tronu i da zato noćas kasni da objavi rođenje spasa. Zažali Živojin jer su najžustriji zagovornici vere postali najnemilosrdniji nevernici.

Ostane pred džamijom. Popuši nekoliko cigareta i odluči da se vrati u kuću u kojoj se smestio. Kad nešto šušnu u dvorištu džamije. Žika se najpre uplaši, okrene se oprezno oko sebe. Zaustavi dah. Napipa pištolj u futroli. Skupi se pored ograde. Čuje neki hod. Četiri noge udaraju. Životinja je. Pojava nastavi da hoda približavajući se kapiji. U mraku razazna da je konj. Njegova graciozna figura osvanu pred Žikom. Beo, visok konj, tankih nogu, duge talasaste grive koja mu zaviori na mesečini. Životinja podigne glavu i osluškuje tišinu oko sebe. Stoji kao ukopana. Beli konj kao iz dečije bajke. Beo poput snega. Mora biti da je od nekih dobrih gazda, pomisi Žika, jer takvi konji se retko sreću, tako lepi, dobro odnegovani, konji koji vrede čitava bogatstva. Da može da mu priđe bliže, da ga pomiluje, da sedne na njega i da odjaše negde daleko, u neku daleku zemlju, u kojoj se ne ratuje, u kojoj nema bogova, u kojoj su svi ljudi isti po zakonu, veri i jeziku i žive složno, pa im ni molitve ne trebaju. Pa da skine uniformu, da baci oružje, da nikad više ne vidi maslinasto zelenu boju. Daleko da ode, što dalje, iza svih brda, planina, preko svih reka i mora, negde gde postoji rajsko naselje. 

Samo što dalje od ove zemlje i vojske koja više ničemu ne služi. A konj uplašeno ćuti i stoji. Ako se samo mrdne, prestraviće ga i nesrećna životinja će pobeći. Ali, Žika gori od želje da mu priđe, da ga pomiluje po glavi, da mu stavi šaku na sapi, da seti kako je lepa i umirujuća njegova dlaka, bela kao kakva postelja za miran san. Bela, nevina i čista. Valjda ju je noćna tama učinila još svetlijom. Konj malo zabaci glavu, okrene se i počne da hoda. Žiku nadvlada čežnja i razotkrije se. Pođe. Ali, konj odskoči, vrati se nazad, preskoči ogradu i počne pomahnitalo da juri niz ulicu. Beži. Nestaje u noći. Samo se gubi kao kakva gorska vila. Nestaje, guta ga tama, sužava se njegova figura. Najposle nestade i onaj nejgov sićušni i slabašni trag, koji uščeznu sasvim kao pramen kose žene u snu. Zamakne u talasima noćne tame kao priviđenje koje se topi kad se čovek budi iz želja i snova. Žika se rastuži. Bi mu žao što je uplašio konja. Možda je bio žedan, umoran, gladan. Možda je sam, pa luta, traži utočište. Kao i svi drugi u ovom ratu koji bespomoćno beže. Kao i kolone izbeglica koje napuštaju svoje kuće. Možda mu je gazda ubijen, odveden u neki logor, a on jadan ostao sam. Traži sebi spasa. Kako je tužna sudbina tog lepog konja! Zar da strada od metka ta plemenita i prestravljena životinja? Ili da skapa od gladi. Žao bi Žiki, i konja, i ovaca, i krava, i svinja, i svih drugih životinja koje je često zaticao. Prepuštene same sebi. Bez staratelja, bez ruke koja bi ih nahranila i pomilovala. Svaki šum, svaki glas ih plaši. A posebno glas ljudski. Kao da i same predosećaju da su ovaj rat samo ljudi poveli i da samo ljudi imaju prava na učešće u njemu, a svi ostali su žrtve. I trava, i cveće, i ptice, i životinje, i sve je na meti ljudi u ratu, pa i zemlja po kojoj hodaju, po kojoj sipaju krv i ostavljaju leševe da istrule. I nebo je na meti, jer tako često gori u vatrama, od bombi koje ga raspaljuju i svlače pod zemlju. Tako se činilo Žiki da životinje misle o ljudima. Žao mu bi konja. Tako velika, a tako uplašena životinja. Tako dostojanstvena, a tako zarobljena i ponižena. Da ga je samo uhvatio, pripitomio i pokazao koliko žali njegovu samoću, možda bi mu konj poverovao, možda bi se sprijateljio sa njim. Ovako. Nestao je. Uplašio ga je jer je čovek. 

Kasnije ga se Žika često sećao i obavezno ga pominjao kao najlepšeg konja kojeg je ikad video. Jer, jeste to bio najlepši konj. Šta li je posle sa njim bilo? Je li preživeo rat? Je li se skrasio u kakvoj toploj staji sa nekim novim gospodarima? Ili je pronašao svog starog gospodara, onog kojeg je možda tražio dok je lutao oko džamije? Tek, Žika bi ga se setio kao nekog ratnog druga i davnašnjeg poznanika za kojeg ga vezuje teška muka. Pričao je posle kako je sretao i druge konje, kako trče i jure poljima izbezumljeni od straha. I pričao je kako je životinji u ratu najgore, jer ona ne zna da se brani kao čovek. Ali, pričao je da nikad nije sreo tako belog konja, i tako rasnog konja. Jer, ono što jednom naše oko vidi nikad se posle oku ne vraća. Lepota je upravo u čari jedinstvenog trenutka. 

Preživeli leš

 Preživeli leš

1. deo

- I opet će biti rata! – ponavlja ovu rečenicu dok je može da stoji na nogama, pažljivo držeći flašu u rukama. 

Tako svake večeri. Otkako je otoplilo i zima se povukla pred prerano i iznenada nadošlom vedrinom proleća, on priča iste priče. I uvek istim ljudima. Nemilosrdni sneg pobegao pred toplinom sunca i pustio ljude iz kuća kao logoraše na slobodu. Sve se rastrčalo, raspevalo po selu. Do kasno uveče čuju se deca kako igraju lopte po dvorištima, starci pred kućama zastaju, razgovaraju. Sve počelo da živi nekim novim, kao srećnijim i boljim životom. A Živojin Marković, Komandant Žika, kako ga svi u selu zovu, ovog proleća se ponaša nekako drugačije. Istina, svi su već navikli na njega kao na jednu neprijatnu, a opet simpatičnu, istovremeno zanimljivu i dosadnu pojavu koja u slabašnim trzajima svedoči o zanemarenim paklenim mukama mnogih živih i mrtvih. Niko ga ne voli i svima smeta. A opet, svako mu se javi kad ga sretne, mahne rukom, klimne glavom, pozdravi ga makar jednim gotovo neprimetnim pogledom. I oni koji bi mu rado razbili nos zbog neprijatnosti i bezobrazluka kojima je neretko sklon, ne ulaze u kavge sa njim. Iako sitan, omalen čovek, oniži rastom, u telu neuredan i zapušten, Komandant Žika izgleda kao dostojan protivnik svakom neprijatelju. Niko ga ne bi izazvao u bilo kakav sukob, ni fizički, ni verbalni. Jer, nikad se ne zna kakva velika snaga može da se krije u malom čoveku. Još ako je taj mali čovek nekakav čudak, za kojeg se ne zna šta snuje i na šta je sve spreman zbog svoje preke naravi, ne treba ga iskušavati. Iako je načešće u muškom društvu, biće da se Komandanta Žike upravo muškarci najviše plaše. Ima u njihovom odnosu prema njemu nekog dostojanstvenog poštovanja i uvažavanja. Žene sa gađenjem zaziru od njega, besno okrenu glavu kada ga sretnu, jer ume da bude vulgaran i užasno prost. A deca. Deca kao deca. Komandant Žika im je dopadljivi čudak kojeg rado zadirkuju jer su mu pertle na cipelama odrešene, jer posrće dok hoda, jer su mu pantalone mokre u međunožju pošto se uneredio. I nađe se među tom decom neki neustrašivi i odvažni mališan, pa dovikne za njim. Ali, Žiku nikad niko nije video da je na neko dete nasrnuo u besu. Samo se okrene, odbrusi kakvu psovku i nastavi svojim putem.

Komandant Žika živi sam u skromnoj kućici koju je kupio nakon što je rasprodao svu dedovinu i očevinu. Žena i ćerka ga ostavile. Zna se da od bliže rodbine ima još neku braću po očevoj liniji, ali ga niko ne posećuje. U kuću uđe samo da prespava. Zaticali su ga mnogi kako na ulici dočekuje jutro, kako se u svitanje budi u nekom šipražju, zagrljen sa flašom. I dok protrlja oči, opet doliva rakiju u sebe. Vazdan sedi pred seoskom prodavnicom i pije. Seoska mladež je to mesto pod debelim i ćutljivim hrastom prozvala Žikinom katedrom. Jer, Žika zaista neumorno svojim pijanim slušaocima pripoveda svakakve priče kao kakva ozbiljna predavanja ili proročanske propovedi. Iako obeznanjen od alkohola, Žika uspeva da savršeno jasno i glasno izgovori svaku reč. I uvek je najglasniji u društvu. Ako ga neko prekine, Žika ustane, zatetura se, neretko se stropošta na zemlju, saplićući se o sopstvene noge, ali se boreći sa svojim nespretnim telom, koje je poludelo i ustalo protiv njegove misli, pridigne i vikne:

- Tišina kad ja pričam! Tišina, majku li vam balavu svima...

I ućute svi. Ćute i čekaju. On još koju psovku izusti, ljutito i narogušeno nastavi da gunđa i traži sebi mesta da sedne. Ali, u tom času kada Žika drekne, svi ućute kao nemi. Jer, ne zna se kako Žika može da se razljuti. Kažu ljudi da se od malog pištolja nikad ne odvaja, i da je taj prokleti pištolj uvek pun. Još se prepričava kako se prošlog leta jedne večeri proveo neki uporni i svojeglavi bostandžija, koji je prolazeći kroz selo, zastao pred seoskom prodavnicom da popije pivo. Ne znajući ko je i kakav je Komandant Žika, protivurečio mu, nadmudrivao se sa njim, polemišući na Žikine omiljene teme. Žika mu odjednom prišao, nabio skoro ceo pištolj u usta, preteći da će mu kao živinčetu mozak prosuti. Znaju ljudi da moraju da ućute kada on drekne i da niko ne sme da se nadmeće sa njim. Važno je samo da ućute. I to u onom trenutku kada Žika pukne glasom kao grom iz vedra neba i kada skoči pred njih. Važno je da puste da ga prođe bes, da odboluje svoju ljutnju. Ne traje to dugo, taj njegov jezivi nastup, taj užasni, zastrašujući napad u vidu majušnog monologa koji Žika mora da održi. Ali, važno je da prođe. Ma, ni ceo minut ne traje. Žika se odjednom stiša, primiri, sedne među pijance kao među rođenu braću i nastavi da priča kao da ničeg nije bilo. Vrati se. Ali, niko ni ne sluti kakva se strašna i značajna borba odvija u njemu u iskidanim delićima jedne bedne minute. Žika ima utisak da mu sve žile u telu pucaju, da će se pomahnitala i vrela krv oteti, iskidati zidove vena i izleteti iz njega kao bujica otrovne tečnosti. Grudi mu se nadimaju, srce ludački bije, tuče po grudnom košu, pa se probija, jurca, udara preko kože. Nervi zaigraju, skupe se na jednu gomilu, naglo se raziđu kao da je neko bacio bombu u nervni sistem, sudaraju se, gurkaju među sobom, lome se, ubijaju. Ni sam Žika nije svestan svog nastupa. Zna samo da mu se nešto mimo njegove kontrole dešava i da nema moći da spreči sebe da iskoči iz sopstvenog bića. Sve traje suviše kratko da bi mogao da razluči kakvi su to udari i odakle dolaze, kako nastaju i šta sve zahvataju u njegovom organizmu. Najviše ga muči mrak. Sveopšti mrak koji mu prekrije ceo vidik, mrak u kojem njegove oči ništa ne vide. Nestaju i hrast, i prodavnica, i slušaoci, i nebo, i zemlja. Taj mrak prekriva čitav zemaljski prostor. Žika kao slep širi oči, čudeći se svojoj nemoći. Ali, mrak koji zahvati i njegovu svest ne dozvoljava mu da ga otkloni. Već se poput nekog mehaničkog paravana samo spusti, naglo se podigne i nestane. A onda, kada se oglasi tišina, kao rajska nagrada za mučeništvo, u Žiki se sve smiri. I srce, i grudi, i krv, i vene, i nervi. Još mu se trzaju delovi tela, ali se lagano svaki organ vraća miru.

Žika redovno prati tok svojih priča. Dobro zna šta je rekao, šta je hteo da kaže, gde je stao, kako je započeo priču. Ima u njegovom pripovedanju neke nebične pripovedne veštine i pripovednih postupaka, koji su tako precizno i pažljivo komponovani, poput svilenih i tankih niti koje Žika bira, prepliće i utkiva u svoje priče kao vezilja u neki savršeni i meki ćilim. Sve njegove priče su ratne. Iz ovog poslednjeg rata. I kroz svaku tu ratnu priču se prožima još mnoštvo ispreplitanih pričica, poput tanjušnih stazica u paukovoj mreži. Sve se one lome, stapaju, prelamaju, seku i spajaju među sobom, razilaze i odvajaju, da bi se na kraju vratile svojoj središnjoj i vodećoj priči kao sirota deca majci koja ih je raspustila. Ta centralna priča Žikinog pripovedanja je ona velika ratna priča koju Žika nosi sa sobom kao teški kamen oko vrata, kamen koji ga davi i vuče zemlji, dok mu klecaju kolena i ponestaje dah, a koji opet on sam navlači na sebe i povećava mu težinu dolivajući nove gutljaje alkohola u sebe. Nije ni čudno što je iz mladalačke šale došlo ime Žikina katedra za mesto pod hrastom. Da je kojim slučajem taj hrast kakvo ljudsko biće, koje je decenijama proživelo svakakve priče, prve poljupce momaka i devojaka, prva zaljubljivanja, prepirke, svađe i pomirenja, dočulo velike tajne, zakletve i obećanja, sigurno bi samo Žikine priče zabeležilo na nekom pračetu hartije. Odista, šteta je što ga niko trezan nije slušao. Imao bi šta pametno naučiti od njega. Žika nije glup čovek. On je školovan, obrazovan, prošao je sveta. On je čovek sa onim životnim iskustvom koje nose mnogi, ali ne na način na koji Žika nosi. Jer, ima ljudi kojima stvarnost i život ponude i priušte mnoštvo neobičnih događanja i situacija, ali čovek prođe mimo njih, bez ikakvog buđenja svesti, lenjog uma i pospane duše, pa od takvog čoveka ostane samo šuplja telesina od krvi i mesa. Žika je poseban, drugačiji stradalni smrtnik ovozemaljskog sveta. Zato su njegove priče još tragičnije. Nema nekog slušaoca ili sagovornika koji bi ih sa pažnjom slušao i prosejavao iz njih neponovljivu lepotu pripovedanja jednog pijanca pripovedača. Te nesrećne priče će ostati urezane u granama nemog hrasta, kao proklete i otuđene, a uvek prisutne i žive, dok se i tom hrastu u nekim budućim vremenima ne poseče koren i ne istrgne njegov život jednom za svagda.

Pijanci pod hrastom su se saživeli sa svojim Komandantom. Iako niko od njih ne zna koji čin je imao, niti da li je njegova ličnost imala poseban značaj u životu vojske, postao im je drag i uvažen sagovornik. Bez Žike ne bi mogli zamisliti vreme pod hrastom. Drže ga kao nekog sebi najrođenijeg i najbližeg.