Preživeli leš

Preživeli leš 

9. deo

Pred kraj zime se povratila njegova stara bolest. Ponadao se da se povukla i da ga je napustila. Opet je počela da ga muči nesanica. Iako je mislio da će ga rakija obeznaniti i baciti u tvrd san, dešavalo se nešto sasvim suprotno. Kada bi se oprostio od svojih prijatelja pod hrastom, i kad bio ostao sasvim sam, kao kakav tuđinac, Žiku bi morili dugi sati besanice. Oči su mu se sklapale, u glavi se mutile slike koje su nadolazile kao delići sveopšteg haosa stvarnosti, ali ni znaka sna nije bilo. Pokušavao je, sklapao oči, silio se da zaspi, ali nikakvog uspeha nije imao. Ostajo je budan. Glava je htela da eksplodira od bolova i napora. Onda bi se dizao na noge, šetao ulicama, trudeći se da izmori telo i da savlada samoga sebe. I tad bi bilo još gore. Ni sam nije znao kako to čoveku može da se desi da podnese tolike sate bez sna. Ranije je bilo drugačije, kad je morao da bude budan na straži, ali bi ga umor ubio i zaspao bi kao dete. Posle ratišta je imao prave muke sa spavanjem. Tad se i propio. Jer, prečesto se sećao ratnih priča. Te priče su ga primoravale da ostane budan i da ih iznova proživljava. Nisu to ni bile prave nesanice. Pre je to bilo nekakvo komešanje sna i jave, preplitanje onoga što je bilo i što bi moglo biti, ukrštanje snoviđenja i zbilje. Kada bi sklopio oči, i u nekontrolisanoj i nesvesnoj misli prekoračio prag ka svetu snova, u tesni prostor su se useljavala pojedina lica. Izgledalo mu je kao da spava. Ležao bi na krevetu sa zatvorenim očima. Telo umireno. A ispod kapaka se odvijala prava drama. Žika je scene osećao kao delove stvarnosti. Kao da ništa nije izmaštano i imaginarno. Početak Žikinog mučenja je uvek bio isti. Teren polujave. Magla. Kiša. A on ne hoda. Lebdi. Sve je sivo. Žika prolazi kroz vazduh. Ne vidi stazu po kojoj se kreće. Nema je. Odjednom upadne u nekakvo blato koje mu usporava hod. Njegove teške čizme upadaju, vuku mu noge. Napreže se da ubrza, da se oslobodi, ali kao da su mu stopala zakovana. Čini mu se da ga ukopava zemlja. A kiša samo sipa po njemu. Sitna, brza kiša. Najviše ga nervira što pred sobom ništa ne vidi. Ne zna gde je. Kuda ide. Odakle je pošao. I nikog nema pored sebe. Luta negde. Sve je progutala magla. Pokušavajući da se odvoji od svojih vizija, koje su se činile kao mutna priviđenja, držeći se za ono malo svesti koje je slala java, Žiki se činilo da je već umro i da prelazi na nebo. A da je hod u magli i po blatu samo prelazna putanja ka jednom nepoznatom, višem nematerijalnom svetu. I da ga tamo čeka nova dimenzija, novi, do tad neviđeni prostor. Ali, onda bi ga poražavala činjenica da je živ. Jer bi ležeći na krevetu uviđao da je telom prisutan, da diše, da se noge i ruke mrdaju, grudi nadimaju. Nije umro. I nesanjani san se nastavljao. Iz magle su dalazile figure. Išle ka njemu. Siluete, kao aveti i demoni. Čuo bi glasove, urlike i vapaje. Neko je vikao:,,Pucaj! Pali!’’. Plač deteta, krik žene, prasak eksplozije, zujanje aviona, horovi pušaka. Sve bi odjekivalo od tih tonova. A ka njemu su išla tela. Blato im nije smetalo. On bi zastao, noge su mu do kolena pale u blato. Prepoznao je lica. Dve fogure. Jedna veća i jedna manja. Drže se za ruke. Devojka u tankoj suknji vodi bosonogu devojčicu. Žika se svim silama trudio da se probudi, da izađe iz polusna, čupao noge iz blata, ali je propadao sve dublje. Dva tela su stajla samo na korak od njega. Vadio je pištolj, da puca, da ih ubije, samo da ne dođu do njega. Pištolj bi mu ispadao iz ruku i propadao u blato. Ostajao je potpuno bespomoćan. Spas mu je donosilo blato. Potpuno bi potonuo i sa tim tonućem se budio i skakao iz kreveta. Pribrao bi se, osvestio i shvatio da je budan sanjao san. Šetao je po kući kao ludak, izlazio napolje. Okretao se oko sebe tražeći nešto, nekog. Plašio se da se vrati u krevet i da nastavi da spava. Brinulo ga je ono što je pod blatom, ono gde je propao. Da li je u podzemlju pakao gde se sudi za ono što je svest uradila? Gde se duša izvodi pred žrtve da joj mere grehe. Zazirao je od kreveta kao od dželatske naprave. Tako je bilo neko vreme. Dešavalo se da sastavi dane i noći bez sna. Ali, posle, odjednom, takvi košmari su se povukli. Žika je počeo da spava. Spavao je. Nije bilo nikakvog sna. Kao da su njegove žrtve mučitelji odlučile da ga puste da odmori.

Sad mu je izgledalo da mu spavanje nikako nije potrebno, da može da živi večito budan. Ali ga je ujedno izluđivala činjenica da se pretvorio u gorštaka koji bdi nad tuđim snom. Šeta po čitavom selu, nosi svoju flašu pod jaknom. Vrati se kući, uđe u sobu, opet izađe napolje. Ne zna kuda će. Ne zna gde da ide. Šta da radi. Svi spavaju. Dosadno mu je. Najuznemireniji je kad uđe u sobu i kad pogleda krevet. Prazan. Stavi glavu na jastuk, ali ga ne umiruje njegova mekoća. Sve ga još više rasani. I mrak mu smeta. Opet se oglašavaju košmari i ulaze u sobu. Sa košmarima se doseljavaju devojka i devojčica. Vidi ih dok su mu oči otovorene. Probijaju zidove njegovih misli, nepoželjne i nepozvane, guše ga i dave, dok on pijan i paralisan od tereta pod grudima pokušava da se odbrani i da izleti napolje iz kuće. Azrina suknja zaigra na vetru, mami ga i poji. A devojčica ga nemo posmatra, sporo praveći korake po sobi. Žika se brani i od jedne i od druge. Ne zna kako da im umakne. Kako da pronađe vrata na sobi. I tu se začinje prava borba. Na neprimetnoj niti koja razdvaja svest od nesvesti, san od jave, Žika je rastrzan između dve ženske pojave. Dva čeljadeta koja su davno poginula vraćala su se kao podsećanja ili kao glas osvete. Azra ga je svojom lepotom kinjila, iznova ga dodirivala svojom rukom, slala mu neke znake koje nije uspevao da odgonetne. Da li ga je molila da joj pomogne, da je odvede, sakrije negde. A on ju je prepustio zverima. Devojčica je sklapala ruke, molila da je ne ubije, da učini nešto drugo, ili da umre zajedno sa njom, da je smrt ne boli, pa da bude uz nju kad bude umirala. A on je pucao, raskomadao ju je, samo da bi spasao vojnike i sebe. Nju je žrtvovao za svoj život. Tokom vremena se nisu promenile. Niti je Azra ostarila, niti je devojčica porasla. Zarobljene u hodnicima vremena, okovane prošlošću, one su poput dva spomenika Žikinog kukavičluka nastavile da žive i svedoče koliko je kriv za njihove smrti. Ljut na samoga sebe što ima dopušta da se vraćaju i što je nesposoban da ih se oslobodi, Žika je vadio flašu i nastavljao da pije. I što je više pio, njihova lica bi bivala sve jasnija. U magli bi se kristalisala dva ženska lika. Azra je bila još svetlija i lepša, kosa bujnija i sjajnija, a devojčica ga je svojim praznim pogledom sekla i rezala. 

Sadness by Colombina