Preživeli leš

Preživeli leš 

10. deo

Kada se početkom ovog proleća jedne večeri Žika pojavio pod hrastom, uveliko se vodila rasprava o ratovima u svetu. Među pijancima se našao i jedan učitelj koji je ostao bez posla zbog nedokazanih optužbi da je seksualno uznemiravao učenice trećeg razreda osnovne škole. On nije bio toliko čest gost pod hrastom. Dolazio je povremeno. Kako je te večeri Žika nešto kasnije pristigao, učitelj se opustio i preuzeo mesto glavnog pripovedača. Jer, nije voleo da bude Žikin sagovornik, a nije ga rado ni slušao. Mada, bilo je obostrane netrpeljivosti među njima dvojicom. Žika ga je sa nevericom ispitivao pogledima i slobodnim posmatranjima, pokušavajući da dozna jesu li ili nisu optužbe za pedofiliju tačne ili smišljene iz ko zna kakvih razloga. Učitelj je započeo priču o večitim ratovima naše nacije koja je oduvek bila primorana da se brani pred najezdama velikih sila. Prisetio se davnih osmanlijskih osvajanja, bacajući kletve na sve što je islamsko. Pominjao je i velikog Lazara i Miloša Obilića. Tvrdio je da se samo u našem narodu mogu naći takvi mučenici koji biraju slavnu smrt, a odbijaju sramni život. Pripovedao je o Lazarevom zavetu, veličajući srpske sinove čije su kosti ostale na Kosovu. Sa oskudnim poznavanjem istorije, učitelj se upustio u neku novu verziju priče o prošlosti naroda koji pati zbog tuđe krivice. On je to činio više radi nekog ličnog zadovoljstva, svestan da ni njegovi slušaoci ne poznaju prošlost u pravoj istini i da njima može izneti neku svoju varijantu onoga što je bilo. Drugo zadovoljstvo mu je bila jedinstvena prilika da zauzme mesto glavnog pripovedača dok nema Komandanta Žike i da dokaže da i on nešto ima da pripoveda. Nešto značajno i poučno iako nikad nije učestvovao u ratu. Slušaoce je ubeđivao da među narodima sa ovih prostora postoji mržnja, i to samo mržnja prema nama, zasnovana isključivo na rasnim, verskim i nacionalističkim pobudama. Za njega su samo verski i nacionalni razlozi bili motivi za rat. Donekle je i sam bio fanatični rodoljub, ali je svoj patriotizam otkrivao u znacima patetičnog ponosa. Pošto je neslavno završio svoju učiteljsku karijeru, učlanio se u jednu političku partiju koja je zagovarala snažnu ljubav prema sopstvenoj naciji, a odbojnost i prezir prema nekadašnjim neprijateljima. Nesvesno potkupljen ideološkim stavovima političke partije kojoj se priklonio, učitelj je svoje ideje prenosio slušaocima pod hrastom. Tako je u njegovim pričama istorija bila iskrivljenija, oštećenija, više predstavljena tradicionalnim idejama koje su mogle živeti samo u priči, a ne u zbilji. Učitelj se zaklinjao da je za pogibije na Kosovu polju kriv sam Branković kojeg su potkupili Turci i podbunili protiv Lazara. U bosanskim Muslimanima je našao špijune koji su sarađivali sa švapskom gospodom, pa je zato došlo do Prvog svetskog rata. Nije poštedeo ni ustaše koje su se dodvoravale Hitleru kad je krenuo na nas. I tako je učitelj našao da je njegova teza o verskim netrpeljivostima i potrebama da se uguši naš rod sasvim ispravna. Jer, bogatstvo naše nacije jeste u veri koja se vekovima neguje i koju su proslavili veliki svetitelji, graditelji crkava i manastira, kojima se broja ne zna. Onda je izneo i neku tezu, koju je dobrim delom sam izmislio, da smo kao nacija skoro najstariji na svetu, i da zato svetske sile žele da nas potamane i zbrišu sa lica planete, jer su ljubomorni na  našu slogu, pamet i kulturu. Žika je naišao baš kad je učitelj došao do poslednjih ratova i kad je pronašao nove krivce.

- Eto, i oni su krivi za rat u Bosni. Da oni nisu nahuškali balije i ustaše, rata ne bi ni bilo. Jer su znali da nas ovi mrze i da bi nas sve poubijali, samo da su mogli.

Najveći vrmenski period tokom rata Žika je proveo u Bosni. Poneo je sirotu Bosnu u srcu kao najneobičniji kraj koji je video, kao zemlju u kojoj se nikad nije znalo ko vlada, ko robuje, niti će joj se nebo ikad smilovati. Uplašivši se zbog Žikinog iznenadnog dolaska, učitelj prekide svoju priču i ulagujući mu se pozdravi ga:

- Uostalom, ako to neko bolje zna, to je naš Komandant Žika, pa neka vam on kaže ako meni ne verujete.

Žika priđe okupljenima i smesti se pored učitelja. Izvadi svoju flašu, nategne, otpije nekoliko gutljaja. Zagleda se preda se i počne:

- Bosna... Tužna li je ta Bosna...

Žika ućuta na trenutak, uzdahne i nastavi:

- Ali, ne znate vi kakav je život u Bosni, niti šta znači rat u Bosni, gde svak ratuje samo za sebe, a ne zna više ni zašto ratuje, ni kad će prestati da ratuje. Bosna je prokleta, osuđena da se u njoj vode ratovi dokle god postoji i poslednji grumen njene zemlje. Bosnu je sam Bog odabrao kao večiti pakao na zemlji. Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obična zemlja po svojoj prirodi i po svojim ljudima. Bosna je zemlja mržnje i straha, kaže Ivo Andrić u jednoj svojoj pripoveci. I tamo još kaže da u toku noći katolička katedrala, pravoslavna crkva i Begova džamija u različito vreme oglašavaju ponoć, a da bedni Jevreji ni nemaju sata na svom hramu. Ako ne mogu oko vremena i kalendara da se dogovore i slože, a kako će oko drugih, krupnijih i važnijih stvari da nađu zajednički jezik. Prokleti ljudi proklete zemlje! Ali, nije Bosna jedna jedina u svetu kao takva. Bosna je slika čitavog ovozemaljskog prostora u kojem su ljudi navikli da se dele, razlikuju i žive u večitim trvenjima, gde samo jak slabijeg napada. Bosanci su krivi što im je pusta Bosna takva, kao kazan u paklu u kojem se jedan kuva, a drugi potpaljuje vatru, dok se ne okrene sat, pa se obrnu uloge. Onaj iz kazana izađe, a drugi u kazan uđe. E, tako je svako na ovoj planeti kriv, kriv što je zaražen ljudskim gadostima i svakojakim prljavštinama. I to sve zbog izmišljenih razlika među ljudima. Prokleti ljudi! Zaboravili smo da smo svi samo ljudi! 

Žika je sa uživanjem prepričavao delić Andrićeve priče, iako ga slušaoci nisu sasvim dobro razumeli. I stigoše ga sve one slike. Otvorili se putevi koji nose smernice ka onome što je iza, što je prošlo. A ničeg od toga u stvarnosti nema! Samo sećanja čuvaju! Ostale pustoši na mestu nekadašnjih kuća, podignute druge, modernije zgrade. Čuo je Žika da je umro duh starijih neobičnih vremena. Nije se vraćao, ali je slušao od ljudi. Nije se vraćao jer ne sme da ode. Zna da ne sme. A tako ga sećanja vuku da pređe granicu. Da ode na onu stranu. Da se nadiše hladnog planinskog vazduha. Da zadrema u nekoj brdskoj kućici, gde pucketaju drva u peći. I plamen osvetljava oskudno nameštenu seosku sobicu. A napolju se čuju pucnji pušaka. Da ode kao putnik koji traži nešto što je izgubio. Da obiđe sve još jednom. Da popije vrelo mleko koje seljanka donosi, sveže, onako u kanti, tek pomuženo, još vrelo, tek doneto iz staje. Da stavi ruku na užegli most na Drini, da oslušne iz njega nečujne glasove prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Da prošeta Baš čaršijom i da pusti da mu u grudima odjekuju zvona sa saborne crkve, dok sa druge strane grada hodža poziva svoje vernike na molitvu. I da pijucka crnu kafu u nekom od turskih dućana. A narod hoda, ide, nekud žuri. Pa da popije vino koje mu toči Azrina ruka. Ona bela, mlada ruka. I da se spusti do pekarice na dnu sokaka, tamo gde sedi starac pravi najbolju pitu krompirušu, a služi je njegova ćerka, ona sa bujnom kosom i gustim obrvama, ona što joj od zdravlja i mladosti puca bluza, a pod njom igraju dve dojke, kao dve jabuke, zrele i mirisne. Sve mu to nedostaje. Ali, ničeg nema. Bilo, prošlo, kao da nije ni postojalo. Nema ni Azre, ni zvona, ni hodžinog glasa, ni pekarice. Samo ljuta domaća prepečenica raspaljuje vatru u grlu, jede grudi, nagriza creva u utrobi. Kao otrov mili po telu. Samo je još taj lek ostao. Da pojede sve organe, da sasuši i nagrize telo. Kad već ništa drugo ne preostaje... I dok tako misli o dalekoj zemlji Bosni, Živojin Marković, Komandant Žika, oseća jednu neprijatnu bol u telu. A sa usana mu se otkidaju reči:

- I opet će biti rata…

Jer, ako bude rata, zna Žika, zna da neće izdržati. Poći će kao dobrovoljac. Primiće ga neka jedinica kao starog vojnika, kao iskusnog ratnika. Samo ako bude rata, moći će da ode tamo, tamo da umre i da se pokaje za svaki svoj zločin. Da opere svoje greške, kao nečistoću na telu, kao mrlju na odeći. Samo da opet bude rata. Samo još jednom, makar na jedan dan, jednu noć. Bar jedno svitanje da dočeka. Ali, sve te želje nestaju, gase se, ostaju tragovi mogućeg, kao deo Azrine haljine, lelujaju u zamagljenom vidu. Igraju, odmiču i tope se dok ih mrak guta.

- I opet će biti rata. Opet. Ali, rata bez žrtava. Jer, treba da prežive oni koji su mrtve videli i čuli. Da iz grobova izađu oni pređašnji, a da u grobove legnu neki novi leševi. I da se tako uskomeša, uzbuni sve živo i mrtvo. A bogovi da se smeše ljudskoj gluposti i ludosti. I da sede gore na tronovima, kao bekrije u kafani, da se kuckaju čašama i nazdravljaju dok mi pucamo jedni na druge. Mora opet biti rata! Pa, kad počnemo da se ubijamo, da niko od nas ne umre, a da svi u smrt odemo! 

Mora biti nekog rata. Neki novi ljudi će ga povesti. Jer, tako treba. Tako sudbina hoće. Čitavo čovečansko vreme je ispunjeno ratovima. Mora i budućnost doneti neke ratove. Samo, Žika se plaši da ih neće dočekati. Siguran je da mu je ovo poslednje leto. Možda zato priča, možda olakšava duši, rasterećuje je pred napuštanje tela. Da lakše i brže putuje tamo gde vladaju bestelesne sile. Možda ga nagriza savest, ona pritajena savest koju je pokrila bolest razočarenja. Zna Žika da će sasvim svenuti kad dođe jesen, kad sve što je sad zeleno požuti i padne na zemlju. Tada će i on pasti u neki tvrd i dubok san iz kojeg se neće probuditi. Zato trpi bolove u utrobi i gušenje u grudima. Da ubrza svoju bolest, da joj pomogne da ga nadvlada i da ga polomi. Jer, ne živi mu se više. Ovako, kao preživeli leš jednog mučnog rata može samo da priča, da iznosi iz sebe svoje iskustvo i da ode. Da nestane. Da ga ne bude više. A posle... Biće drugih preživelih leševa koji će imati neke svoje priče o ratu.