Crv

Crv

Crv je opet ušao. Uporno tražim pukotinu na zidu vene. Da vidim, da pokušam da je zakrpim, zašijem, zabetoniram. Samo da zatvorim. Ali, ne vidim je.

Tako on uvek radi. Iskoristi moj trenutak nepažnje. Provuče se i uđe. Obično noću, jer se tad slabije vidi. Uđe u venu i plovi po moru krvi. Pliva sasvim slobodno, ponosno, dostojanstveno. I ruga mi se. Zna da ga ne mogu isterati. Dok stisnem venu da ga ubijem, da ga prignječim, on sklizne, izmigolji se. Spretno se izvuče, pobegne prstima koji bi da ga unište jednom za svagda. Onda mi se kezi, cereka se. A vena otekne. I boli. Prsti ostave tragove na koži, poplavi mesto na kojem se dogodio pokušaj ubistva jednog bezobraznog crva. Vena, napumpana krvlju, koja se od mojih prstiju uzburkala i uznemirila, kao debeli konopac iskače ispod kože. Ruka se ukoči, oduzeta je. Kao stanje šloga. Poludim, hoću i celu venu da iskidam, da je pocepam, presečem. Ako je presečem na bilo kojem mestu, crv će izleteti, izjuriti iz mene u poplavi krvi. Možda će se udaviti. Krećem da otkinem ruku. Da je iščupam iz lakta. To je rešenje! Amputiraću sebi deo tela, crv će nestati i stvar je rešena. Ali, ne, ne! Crv je to! Moj crv! Zna on da čupanje ruke nije rešenje! Nije on glup! Veštiji je od mene. Ući će u drugu ruku, u jednu nogu, drugu nogu. Snaći će se. Ima toliko vena na telu, toliko malih krvnih mesta po kojima može da plovi.

Ali, dok uzmem nož i krenem da tražim pogodno mesto za rez, crv se podmuklo povuče. Nestane. Opet kroz onu pukotinu koju nikako ne mogu da pronađem. I sve se smiri kad crv ode. Vena se lagano povlači, smanjuje. Nestaje modrica od stiskanja. Krv se umiri. Kao da se ništa nije dogodilo.

I onda utonem u san. Lagano. Kao u lažni spokoj. Zadremam, zaboravim na crva, krv, venu. Kao da ga nije ni bilo. Kao da se nikad neće vratiti.

Noć

Noć

Nisam ja neki pisac. Ja samo volim da čitam. Najčešće noću. U gluvo doba, kad se ni senke živih ne naslućuju. Ne znam zašto i kako to biva da je noć najpogodniji teren za najintimnije trenutke. Opasno doba. Tajnovito. Čudesno. Doba za greh, doba za milostinju. Polje satkano od lavirinta u kojem izlaz ne postoji, a razum, zaslepljen strastima, gubi svaku sposobnost. A meni opet ništa nije draže od samotne, tihe noći. Kada zaškripi tišina pod stražom jedinog noćnog besmrtnika.

Ponekad pribeležim nešto. Da li da olakšam duši ili... Otme mi se misao, ode na pustu belinu. Nerado govorim o sebi. Ne volim svoju priču. A moram da je nosim kao što se nosi srce u grudima. Ne vidiš ga golim okom, a znaš da bije u tebi. Nemam naviku da govorim o sebi. Valjda mi je narav takva. Ili je za sve kriva višegodišnja samoća od koje ne želim da pobegnem. Biva tako da ljudi dugo žive sami, pa im svako živo biće zasmeta kao uljez. Žive ljudi kao mrtvi. Možda je to slučaj sa mnom. Ne volim da pišem o sebi. Izbegavam sebe koliko je moguće, a opet se odlomi neki delić moje priče i kradom uđe među ispisane redove. Ne umem da ukrotim čestice priče koju uporno pokušavam da umrtvim. Uprkos mojoj nameri da je obeshrabrim i osujetim, ta priča se u odlomcima oglašava inateći se činjenicom da joj svaki korak moje olovke produžava život.

Kažem, nisam ja neki pisac. Još mi fali one nesvesne hitrosti, snalažljivosti koja se ne vidi dok u nemom hodu moje misli prekoračuju granicu između sna i jave, bežeći iz moje glave kao najurene grešnice, spokoj tražeći na hartiji. Nedostaje mi ukroćena reč, kao sužanj, kao mirna, čestita istina, sveti zakon pravila i reda, jasnost, preciznost. I najposle, lepota koja se u njoj ogleda, a traži se duhovnim očima. Eto, i sad, dok pokušavam da izvedem prostu računicu o onome što činim i što jesam, u pitanje dovodeći čitav proces u kojem maskirani glasovi ogoljavaju svoje duše i postaju svedočanstva nekadašnjih poteza na slici koja ne postoji, čini mi se da uzalud gubim dragoceno vreme. Tako je naporno i mučno da pišem o tome. I ne znam zašto me noć kinji u praznini i primorava me da pišem. A davno je odmakla ponoć, i već nazirem da će negde izbiti prvi zračak sa dalekih nebesa. Ja sedim, osluškujem kako diše vetar, kao bolesnik na izdisaju. Da li se to i priroda muči, saosećajući sa mojim bolestima? Možda mi se dodvorava da je urazumim i razumem kao brata i prijatelja. Ili me obmanjuje, nagoneći me da skrenem misao na drugu stranu, da legnem na jastuk i zaboravim ovaj težak čin.