Ako ne zabeležim ono što čuči u meni kao uplašeno
dete u zastrašujućem mraku, kajaću se. Ne znam šta će biti ako ne pokušam. Na
to delo me nagoni i obavezuje misao da postoji bar još jedno biće koje će u
zdravom razumu, bez sujete i predrasuda sesti i zamisliti se nad mojim
redovima. Zato bodrim sebe i izmišljam razloge koji hrane moju nadu i teraju me
da nastavim da pišem.
A ako sakrijem to što čuči, ako ga zatrpam i
pokrijem da nikad svetlost dana ne ugleda, opet ću se kajati. Neću znati šta je
moglo biti.
Znam da više ne mogu da čekam. Vreme mi prolazi.
