Migrena

Migrena. Mala smrt. Nije ni smrt. Jer, ne umire. Ali, liči na umiranje. Odumiru delovi tela. Bol u glavi ima apsolutnu slobodu. Steže. Sve jače. Neko je na glavu stavio nekakvu spravu za mučenje. Možda stegu. Pritisak je nepodnošljiv. U sobi je mrak. Sasvim. Gust mraka. Toliko da ni zračak svetlosti ne sme da probije u sobu. Ali, javlja se i neki irealni strah od tog istog mraka koji je očima trenutno preko potreban. Ipak, zla svetlost se podmuklo prikrade. A kapci su teški. Spušta ih kada počnu da se kreću pomahnitale tačkice i bledunjave niti. Oslepeće! Glava se tada precizno deli na dve polovine, na bolesni i zdravi deo lobanje. Onaj onesposobljeni levi deo, na koji su se obrušili zidovi kuće, ne živi. Samo trpi bol. Desni, zdraviji, kao da ne postoji. Tek na momente daje znake života. Dok desno oko pokušava da se sabere u mraku, levo, željno tmine, ni nepomišlja da progleda, jer će ga nepodnošljiva bol izbiti iz lobanje. Leva strana je paralisana bolom. Kao da na njoj leži kamen. Ili se stena odvalila i pala na levi deo glave. Raspada se lobanja. Desna strana nikako ne reaguje. U glavi je tesno. Napeto. Ni za najsitniju misao nema mesta. U fetusnom položaju, leži na položaju, skuplja se kao nejaka životinja koja je rastrzana i raspolućena.  I dok se mišići kidaju u grču, žudi za jednim krikom, jaukom. Ali, govor je oduzet. Nabija jastuk preko glave. Kao da se brani od nekog. Sad je najgore. Sad nikako ne sme ona pakosna svetlost da dođe. Ta svetlost udara po kapcima, onda ih seče i počinje da kopa oči iz duplji. Razara oči! Kida zenice! Beonjače prži! Nemilosrdno! A u dupljama je vrelo. Kulja vatra i ide unutra, u glavu. 

Poludeće, izgubiće razum. Bol migrene kod nekih ljudi izaziva šizofreniju. Možda već ludi. Ko bi normalan podneo ovakav bol,pita se.

Sledi povlačenje. Najpre mučnina, pa povraćanje, zatim faza polusvesti i paraliza čitavog tela, što je zapravo najava za ono najgore što tek sledi – stanje posle glavobolje. Treba oporaviti mozak koji je pretrpeo zlostavljanje i razdražena čula primiriti. 

 

Ima li migrena smisla? Kuda sve ovo vodi? Je li migrena, možda, priprema za neki drugi oblik mučenja? Jer, svaki novi napad je agresivnijji, nemilosrdniji prema levoj strani glave. I preti da se olako priširi na čitavoj lobanji. Jer, u onom momentu kada se glavobolja ponosno vrhuni, odnoseći prevlast u centralnom nervnom sistemu, misao o bolu postoji samo kao misao o bolu u celoj glavi. Ni lekovi više ne pomažu. Pije ih po navici. Lekari kažu, tako je sa migrenom. Od nje se ne umire, sa njom se živi. Besmislena konstatacija! Sa migrenom se polovično živi!  

***

***

Pomišljao je da se ubije. Ali, misao o smrti je bila nestabilna, nesigurna. Obično se prikradala kada bi se sasvim otreznio. Pijanom mu nikad nije padalo na pamet da digne ruku na sebe. Tek kada bi alkohol ispario iz njega, zagledao bi svoj pištolj i zamišljao kako bi to bilo. Samo jedan metak. Precizno. U glavu. Bez dvoumljenja i odlaganja. Stisak okidača. Brzo. Jednom je prislonio pištolj na slopoočnicu, stavio prst na okidač. Razvijao je scenario. Kao da je pravio generalnu probu samoubistva. Ubio bi se, bez sumnje, ne bi to bio samo pokušaj. I ne bi promašio. Samo jedan metak bi ga usmrtio. Ali, kako bi izgledao sam taj trenutak? Raskid sa životom. Kad srce stane. Prekid disanja. Apsolutno iščeznuće svesti. Napuštanje stvarnosti. Slepilo. Nemost. Gluvoća. Smrt svega, svakog čula. Kidanje linije koja čoveka deli od smrti. Šta čovek poslednje vidi, čuje, oseti? Kakav je poslednji dah? Koliko uopšte traje umiranje pri takvoj smrti? Nebitno je da li smrt boli. Zapravo, možda ni nema vremena za bol. Mora biti da takvo umiranje traje kratko. Vrlo kratko, da se prodor metka kroz lobanju ni ne oseti. Samo prođe. Brzinom svetlosti. Rasprska glavu. Sklonio je pištolj sa čela. Odustao je ni sam posle ne znajući kako i zašto. Tek, spustio je pištolj u futroli. Možda je u njegovoj najiskrenijoj misli o sopstvenom postojanju sve bilo obesmišljeno. Možda je postao stvorenje bez ikakvog smisla. Čovek na pola mrtav. Preživeli leš.

(,,Preživeli leš’’)