Krug

Nekada mi se čini da smo srećni samo pre rođenja i posle smrti. A ono što prolazi između te dve krajnje tačke biće da je naše suludo trajanje u tamničarskom krugu, u groznici i strahu. Ali, naš odnos prema putanji između rođenja i smrti određen je paradoksalnim viđenjima, stanjima i osećajima. Taj krug boli. Zato žalimo priželjkujući svršetak iscrpljujuće šetnje i lutanja. Taj krug se troši, prolazi i kida, te počinje da nam nedostaje kad mu nazremo nestanak.

Mir

Rat je gotov. Prebrojane su žrtve, izbeglice zbrinute, zalečeni invalidi. Zašto vatra nije ugašena? I ko to opet krišom puni puške?

Možda je mir suviše dosadan.

Zlo

Koliko je ovaj svet pun sebičnih, licemernih i pakosnih ljudi! Često se u osamljeničkoj misli pitam otkuda zlo u svetu. Stara priča kaže da je Satana bio najbliži Bogu, pali anđeo koji je iz gordosti i ljubomore prema Svemogućem Tvorcu digao pobunu i postao gospodar tame. Priznajem, odnekud vidim da obični smrtnici, ogrezli u svojoj zlobi, ponajčešće nose neku boju satanskog. To se vidi u izrazima njihovih ružnjikavih lica, u pogledima koji su nemilosrdni, zastrašujući i neljudski. Ali, nešto ne verujem da je samo gordost, nasleđena od Satane, izvor njihove zlobe. Ima nešto više, nešto nedokučivo, ali možda gore i od otpalog anđela u njima. Kao da su nadjačali gospodara tame, pa nad njim postali novi gospodari. 

Pobuna

Često se pitam, naročito noću, kad se i mesec izdjanički i lukavo povuče pred mojom sumnjom, i umre kao poslednja nada svetlosti, kakva je ovo teskoba. U otuđenosti ličim sebi na tinejdžera buntovnika koji tvrdi da ga niko na čitavom svetu ne razume. Možda u tim satima i ja dižem pobunu. Protiv porodice, prijatelja, društva. Protiv čitavog čovečanstva. Možda i protiv Boga. Ili mi, prosto, samoća i osećaj nepripadnosti teško padaju? I zato rado proklinjem ovozemaljsko ništa.

Strah

Čovek je po prirodi biće sazdano od bezbroj strahova. Često srećem ljude koji se nečega plaše. Tako bar priznaju. Među njima ima i onih koji dobro poznaju svoje strahove. I sasvim jasno ih imenuju. Strah od mraka. Strah od grmljavine. Strah od bolesti. Strah od starosti. Strah od smrti.

Strah je osećanje bеdno, mizerno i ponižavajuće. Strah je neretko potreba i želja da se ono za čim čeznemo nikad ne dogodi. A ako se dogodi? Ako se želja ispuni?

Zašto strahujemo od  želje koja se ispunjava?

Kako sam ubio ljubav?

Sveta tajna

I ako imam dar proroštva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam.

Himna ljubavi, apostol Pavle

Scena na nebesima.

Dve svetlosne pojave, dva glasa.

- Čija je ono sahrana? – pita jedan radoznalo.

- Neko je ubio ljubav… – odgovara drugi mrzovoljno.

- Zašto niko ne plače?

- Niko je ne žali. Jedna zalutala duša manje.

- Ko je ubio ljubav?

- Dosadan si. Siđi sam među njih i sprovedi istragu. Zar je to bitno? Jedan zločinac više!

Borim se da se probudim, a tako sam željan sna. Nesanice postaju sve teže i učestalije. Od ranog jutra mi stražariš nad glavom. Čekaš da zaspim, da započne košmar, pa da me dočekaš uz podrguljivi prekor. Znam, opet ćeš me ispitivati. Šaputaćeš mi da ti pokajno izgovaram usrdnu molitvu. Nećeš me koriti što sam ubio, već što sam pronašao ljubav.

Kako sam ubio ljubav? Pitaš me kako! Nisam je ubio, ubila se sama! Zašto me sad kinjiš i okrivljuješ? Znaš ti to bolje od mene. Najposle, ti sve vidiš, sve čuješ, gradiš i satireš. Sama je skočila sa te proklete terase.

- Poludela je jadnica - rekla je njena majka. - Stalno je ćutala i bila sama, čitala je tužne romane i piskarala neke nerazumljive priče.

I šta ja imam sa tim? Zašto mi bacaš svetlost u oči? Boli me! Nemam više godina za borbu. Nisam želeo ovo. Samo je došlo, nisam prizivao nikog i ništa. O, znam te, znam te i dugo ti služim! Znam kako mi sad slatko nabijaš na nos njenu žrtvu. Pogledaj malo mene. Ni ja se ne dižem već godinama. Otkako je ušla u moj život kao da se svet okrenuo, izvrnuo. Sećam se, svakog bogovetnog dana se sećam kako se smejala, kako me je gledala, kako je mirisala. Sećam se i kako joj je koža sijala. Tamna, crna koža. Garava kao nesrećna Cigančica koja luta nekud sama došla je u ovu moju tamnicu. Sećam se kako sam joj prstima mrsio uvojke duge, crne kose, kako me je izluđivala kad je prostre na one nemirne dojke kao kakav ćilim. Padala je luda, bolesna i omamljena na moje ruke. Nosio sam je, dizao kao dete, golicao je, samo da čujem njen smeh. Bio sam mrtav pre nje.

- Tiše, čuće nas neko... Videće nas... - šaputala je.

Odvodio sam je u naša skrovišta, u mraku, da nas pokrijem, da niko za nas ne zna. Krila me je, štitila i htela da me brani od zverskih jezika koji ne razumeju zašto sam u poznim četrdesetim zavoleo taj izvor strasti, radosti i neočekivane sile koja je ispunila svu prazninu u meni. A kada sam osetio da vrim, da gorim ulazeći svojim telom u nju, da u zanosu, od tog prijatnog gušenja gubim sve što jesam i postajem njen, zamrzeo sam je. Ustalasala se u meni bura milina i gneva, jer je njena koža zacelila svaku moju boru, svaku sedu vlas. I prezirao sam je kao krvnika. Pomislio sam, stradam, ali mi još malo treba, još samo malo da me uveri koliko sreće mogu da dosegnem. Izluđivala me je ta ovisnost, poželeo sam da je udavim, da je ubijem, ujedao sam je, pritiskao joj telo svojim, stezao rukama, dok me pokreti ne zabole. Ćutala je i mirno se podavala. Mislio sam, zaboleće je, mora je zaboleti, samo da budem još grublji, teži, da se spustim na nju i vidim koliko još može da izdrži. Ležala je ispod mene, ni suza joj iz tih crnih očiju nije izašla.

Znam te, reći ćeš - strasti i demoni bluda. Laž! Pravdaćeš moj pad i čitaćeš mi priču o Sodomi i Gomori. Ako sam i sazidao novi grad razvrata, i da je ona mala bludnica koja me je omađijala i zaludela, neću ti obećati pokajanje. Na sve to ću ti kazivati novu Pesmu nad pesmama, bolju, iskreniju i sa više ljubavi. Jer je ljubav jaka kao smrt*... Ne znaš! Nemoj da me obmanjuješ! Dovoljno sam gord i sebičan, ne mogu da priznam kako sam ubio ljubav. Ni u slutnji ne možeš da poznaš da je ta mlada žena ispunila svaku pukotinu koja je od tebe potekla. Sve ono što sam tebi davno poverio, a što je ostalo da me tišti kao nezaceljen, zagnojen rez, previjala je. Došla je na tvoje mesto! Nisu demoni niti drugi zli dusi. Znam tu priču o godinama, starosti i nevinosti, o grehu i dužnosti. Dužnosti sam se odrekao još onog časa kad sam joj šapnuo na uho da sam spoznao ljubav, kad sam joj ugrizao usnice sa kojih je potekla kapljica krvi. Okamenjen žarkom potrebom da joj se svetim što se osmelila da me načini podanikom koji je nekad gospodario svim mudrostima, stiskao sam joj usne, grizao ih kao adska neman, samo da što više krvi iz njih izađe. A kad su kapljice zasijale, sisao sam ih, naslađujući se čudesnim pričešćem. Njene su usne postajale zlatni putir, i niko do mene samog nije imao pravo na tu svetu tajnu.

Govorio sam joj da je lujka i glupača. Govorio sam joj da ode i molio je da ostane. Tražio sam da mi oprosti svaku lošu reč i nedelo, proklinjao sam je jer me svakim delom svog tela namerno izaziva. Nagovarao sam je da nađe drugog, mlađeg, izluđivalo me je sve muško što stane kraj nje. Pred svetom sam govorio da je klinka, da ništa o životu ne zna. Kada sam ostajao sam sa njom, poveravao sam joj najskrivenije i najdublje tajne, grlio je kao da ćemo ujutru oboje umreti, kao da za našu tajnu vezu nema vremena. Kidao sam odeću sa nje, uživao da je posmatram nagu, otvorenu, da tu tamnu kožu, okupanu u mirisima znoja i mladosti, ujedam, da uživam. Jer, moja je, pripada meni. I što sam više nasilja činio nad njom, sve se nežnije privijala uz mene, kao žena, ljubavnica, majka, sestra. Tad bih se topio i uranjao među njene dojke, osluškivao joj srce koje je u tim časima kucalo samo da meni povrati život.

Mirno je rekla:

- Otići ćeš. A ja ću te čekati.

- Ne...

- Otići ćeš, jer se plašiš.

Telom starac, srcem i umom nezreli deran. Plašio sam se da budem nečiji.

U strahu sam počinio zločin. Da li sam se branio ili napadao? Ubio sam ljubav, ali se javlja kao slatki košmar svaki put kad zatvorim oči. Na javi sam osećao gadost, gorki vazduh i strah. Kako sam ubio ljubav? Šapnuo sam joj da skoči, navijao sam za smrt, jer sam znao da je tu negde, blizu i da me čeka, a ne smem da joj pođem u susret. Zato je skočila noćas. Ali, ja ti ni sad neću priznati kako sam ubio ljubav! Možeš lance da mi staviš na ruke i noge, možeš da me zatvoriš u tamnicu da robujem kaznu. Pričaj mi sad o tom strašnom sudu. Nabrajaj sve moje pogreške, podsmevaj se, rugaj, jer ni to ne razumeš. Izučio sam tvoju nauku i propovedao je drugima. Govorio sam: to je istina, to je život, to je mir. U premudrosti se nije rađala ljubav, već samoća koja je posejala zrno nemira, i to zrno je dalo mnogo ploda. A kad je došla, nebesa su se potresla od radosti. Zar se nisu oglasila zvona na svim hramovima? Ja sam ih čuo! Da, kao u onoj pesmi, u onim stihovima koji su opevali moju tragičnu krivicu...

To se ne piše, to se ne poje,

samo što dušom probije zrak.

To razumemo samo nas dvoje,

to je i raju prinovak drag,

to tek u zanosu proroci slute...*

Zalud ti kazujem sve ovo. Ne zaslužuješ moju pokajničku ispoved. Nema na tvom prestolu nikakvih čudesa koja bi mogla da mi ponude nove bisere! Tu su sve brane, prepreke i nemaštine. Stvorio sam imperiju, bolju od rajskih naselja. Sad mi zavidiš, besno i ogorčeno me gledaš jer imam smelosti da se drznem, da se ogrešim o svete zavete. O, kad bi zaveti pojasnili šta je to što brani ljubav, pa i u mojim tužnim godinama, kad bi norme bile jasnije i ljudskije, i kad bi božanstvo poželelo da se ne ratuje više... Ne bih ubio ljubav. Oživeo bih je još veću, smeliju i izrodio bih decu sa njom, napravio dom, uzeo je za ženu. Ali, ti reče da ne smem. Poverovao sam, misleći da je to tvoje dobročinstvo i spasenje, misleći da u nesebičnom milosrđu sastavljaš jedinu istinu. Istina je bila naš Edemski vrt za koji drugi nisu znali, onaj vrt u kojem mi je ispovedila svoju misao:

- Još stotine godina da prođu, čekaću te. Vreme je malo, nepostojano. I da me bičuju kao bludnicu, i da na mene bace anatemu, neću plakati. U paklenom kazanu ću voleti i tvoju starost i sve tvoje zle niti, i to što danas jesi, jer za drugo ne znam.

Nije bilo zmije, nije se prikrao satana među nas, i nije bilo nikakvog drveta. Utekao sam iz našeg Edemskog vrta. Nisam bio proteran, već sam bežao kao da me sopstvena duša juri.

Sada sam ništa, nula, praznina, sujetni, besni vitez bez oklopa, tu, na bojištu, gde krv samo lipti, krv sa onih usnica koje su se razbile u ponoć, tačno u onom trenutku kad smo doživljavali najčudesnije orgazme i kad nije bilo pretnji po nas. Pozivaš me da obnovim razrušenu zidanicu koju sam ti nekad prinosio, a koja je pukla kao grančica kad je ušetala u moj svet. Zalud reči, zalud molitve, zalud novi hramovi! Lutam kao siroti starac i čekam da mi vreme udeli novu godinu crnine i žala. Žedan i gladan, ne ištem ništa! Kako je strašno biti sam, jer samoća je jedna od najsigurnijih putanja ka samoljublju. Slep da vidim, nem da se odreknem sebe, sav nadut od fanatizma, od glupih i ispraznih mudrovanja, kojima sam se služio kao advokat zlatnih normi i jedinog vlastodršca, izrastao sam u lažova, razbojnika i krijumčara. Podarila mi je bisere, a ja sam ih bacio pred svinje.

I ako je od ono troje što ostaje najveća ljubav, onda sam počinio najveću strahotu čovečanstva, najveće zlodelo od kojeg svako jutro perem ruke, i ponavljam lažnu utehu da sam samo pao u iskušenje, nesvesno, zalutao, poblesavio. Samo da odložim priznanje, da zažmurim kad se ispišu slova rečenice: Kako sam ubio ljubav?

Na nebesima muk. Glasovi su ućutali. Poraženi i posramljeni rešili su da prećute jednu zalutalu dušu, jednog zločinca. Jer, zaslepljeni svojim učenjem i zavetima, nisu razumeli ni reč!

---

* Песма над песмама

* Santa Maria Della Salute, Лаза Костић

И стар. И болестан. И сам.

Она је нешто посебно. Нисам је сачувао.

            Обрадовала ме је кад се појавила. Јесте ли видели некад воћку која тек сазрева, али мами, голица својим младалачким сјајем и опојним мирисима?

Више је нема. Срећа је трајала кратко. Опет сам сам. И стар. И болестан. И сам.

      Пут до ње је кратак. Ако одем, са њом ћу бити вечно. Она ће ме примити у наручје своје, сигурно, као смрт. А ја? Не! Не смем! Љубићу је свим срцем својим, свом душом својом, али нећу је волети као самога себе.

      Говорио сам јој:

      - Старији сам од тебе деветнаест година!

      - Не требам ти! Груб сам, лицемеран и себичан.

      - Нађи млађег, бољег!

      - Иди, не волим те! Ти си искушење, мој немир и страх!

      - Повредићу те! Изазваћу несрећу!

      - Мучиш ме! Мрзим те!

Прошла ми је прстима кроз браду, повлачећи их горе, изнад очију, по борама. Зајецала је. Шапнуо сам јој:

      - Остани. Сам сам! Плашим се себе!

      Нестала је као привиђење.