. . .

Sve manje se plašim životinja. Ne znaju da govore, a znam šta mi misle. Predvidivi su im pokreti, režanja, pogledi. Sve manje se plašim prirode. Nezlonamerna je u svojim obrtima. Nevina i bezgrešna u svojoj čudesnoj lepoti. Bilo da je natopljena jesenjom kišom, ogrnuta oštrinom zime, probuđena devičanskim prolećem, ušuškana toplinom leta. Sve manje se plašim Boga. Ne poznajem ga, i čini mi se da retko osećam da je prisutan u meni. Ali, odnekud ga osetim. Tu je. Sve više se plašim ljudi. Čini mi se da ih ne poznajem. Ne znam šta mi misle i šta smeraju. Retko su iskreni.