...

Ako smem da uzmem malo slobode i da proćaskam sa svojim mislima, ne zamerite mojoj iskrenoj glavi. Trudim se da ubijem nervozu nekakvim smirenjem kojem tajni izvor ne poznajem. Ali, ta nervoza probija sve zidine koje uporno dižem čuvajući smirenje koje se osipa i ostaje u tragovima, u bednim zrncima jednog brega koji se odranja u naletima neprijatelja.

Da priznam, nerviraju me pojave, ružne navike, loše osobine, nerviraju me vreme, prostor, prirodne nepogode. A neretko me nerviraju i ljudi. I to sasvim jasno vidim koji i kakvi. Nerviraju me loši čitaoci koji se pozivaju na umišljene intelektualne sposobnosti, a njihova čitalačka aktivnost ima samo jedan cilj, da zadovolje pitanje ,,Koga je to pisac hteo da ogovara?’’. I ta pokvarena, primitivna radoznalost se širi u nedogled. Loši čitaoci onda počnu da bozobrazno preturaju po stazama života optuženog pisca, da traže nekakve veze između njegove sudbine i njegovog pisanja, trudeći se da dokažu da je pisao iz osvete, da se ispovedao u pisanju, da se obračunavao sa nekim, da je nekome želeo zlo... 

O, teško vama koji sa takvim pobudama otvarate knjige i svojim prstima prljate nečiju muku! Čak i kada govori o onome što je sam video, proživeo, čuo, čak i kada svojim krvavim rečima iznosi najogoljeniju istinu, pisac nije seoska tračara. Zaboravljate li da je svaka umetnost, pa i ova nesrećna i dugo orobljavana književnost, nenadmašna lepota koja ne poznaje uloge i zahteve društva, već pouku iznosi spontano, nenamerno i usputno. Pišući o onome što jeste pisac uvek ide ka onoj istini koja je iznad svih ovozemaljskih istina, neretko nesvestan te svoje gotovo proročanske i propovedničke misije.

Mora biti da je zato svaki umetnik, pa i jedan običan pisac uvek i svugde optuživani voajer i čudak.