Gost

Gost

Jedne noći mi je došla u posetu. Spavalo mi se. Bila je uporna, držala me na korak od sna. Nije mi dala da zaspim. I uspelo joj.

Najpre je izgledala kao dželat i krvnik. Kao neprijatelj. Užasni neprijatni gost koji ne pomišlja da ode. Ne da mi da odmorim. Jer, dok zatvorim vrata i prozore, pažljivo sabijajući mrak, strepeći da svetlost nigde ne nađe puta, eto nje. Njoj spretno napravljene prepreke koje postavljam čitav dan ne predstavljaju problem. Uvek se snađe.

Nastavila je da dolazi. Nakon nekoliko poseta se ponašala slobodnije. Ulazila bi u sobu sama, bez ustručavanja, ne mareći koje je doba, radim li nešto ili pomišljam na željeni san. Pričala je neke besmislene priče, ali priče koje su vremenom prestajale da deluju zastrašujuće.

Od tada je postala moj redovni gost. Čini mi se da je i ja radosnije očekujem. Ako zakasni i ako kapci počnu da padaju preko umornih očiju, nestrpljivo, gotovo nervozno i razdražljivo se pitam gde je. Zašto kasni? Je li me i ona ostavila? Našla neko bolje, zanimljivije društvo?

Ali, eto je, stiže. Iznenadi me i obraduje svojim nečujnim hodom, glasom kojim ne govori, mirisom koji se ne oseti, bestelesnim postojanjem koje ni senku za sobom ne ostavlja.

Noćas je bila u mojoj sobi. Ostala je dugo. Svanulo je i čuli su se glasovi prvih prolaznika na ulici. Pričala mi je o nekim mojim prethodnim neprospavanim noćima. Sećala se sa mnom. Razgovor je tekao nekako prirodno, spontano. Kao što se sa najbližim prijateljima prepričavaju dogodovštine iz detinjstva, ludorije iz mladosti, prva zaljubljivanja. Postala mi je draga. Nije bilo ni pomisli na san. Nije bilo nikakvog umora. Malo me je nervirala neminovna svetlost kojoj više nikakve zabrane u sobi nisu mogle ništa.

Naš razgovor se završio ruganjem svima oko nas.

- Glupaci! Lenštine! Spavaju! Odmaraju! Ne misle ni o čemu! – govorila je.

Udovoljila je mojoj nepojmljivoj gordosti i hranila moju staru, davno skrivenu misao da je noć idealni, blagosloveni trenutak koju daruju nepoznate sile, čije poreklo, ime i prirodu ne želim da znam, i koje umeju da dobiju boju demonskog, ali prijaju i ne želim da ih se odreknem.

Jutro je najavilo dosadu. Teško se mirim sa danom koji treba da protekne. Kazaljke hodaju sporo. Sat kao da je bolestan. Pogledam ga na trenutke i čini mi se da glupi mehanizam umire. Kao da noć neće pasti. Zato ništa ne radim. Lenjo hodam od zida do zida, uporno pokušavam da saberem misli koje su se pri progonu dnevne svetlosti razbežale. I želim da ih ulovim, da ih vežem kao robove i stavim u jednu tačku. Ne vredi. Moram sačekati noć.

I moram da stražarim, da bodrim sebe. Izdaje me neki grč u predelu grudi, ali ne marim. Podnošljivo je. Gricka kao miš, nečujno, sitnim zubima, ali mogu da izdržim. Znam da ne treba da zaspim. Jer, ako zaspim, moram se rastati sa javim. A to mi izgleda kao izdaja. Suviše strašno. Ako zaspim, izgubiću najboljeg prijatelja koji me posećuje svake noći. A čini mi se da taj moj prijatelj, samo on još bdi sa mnom u tamnim, pitomim satima, dok drugi kao sita i čista deca sanjaju raj koji ne postoji, misleći da im anđeli lete oko kreveta. Ti lenjivci ne brinu. Ne strepe od novog dana, od nenadanog potopa, ne plaši ih obećanje razapete žrtve da će se spustiti na zemlju. Možda mi samo moj gost veruje i razume ono što na javi ne smem da izgovorim. Možda me zato drži u stanju budnosti puštajući me da slobodnim hodom olovke na hartiji pribeležim svoje strahove.

Čovek najlakše zaspi ako ni o čemu ne brine. Čovek ne brine ako ne mislim. A kad ne misli, čovek je prazna, šuplja telesina od krvi i mesa koja ne razume ono što je stvarnost, ono što je život.

I ne čudi me što me upravo nedostatak sna odmara. Plaši me samo da ću jednom zaspati konačnim snom. Ne znam ima li posle tog sna bilo kakve mogućnosti da dočekam svoju nesanicu.