Sud

Sud

,,Ako li se dogodi smrt, tada ćeš uzeti život za život,

Oko za oko, zub za zub, ruku za ruku, nogu za nogu,

Užeg za užeg, ranu za ranu, modricu za modricu.’’

Druga knjiga Mojsijeva Staroga zaveta, 21, 23-25

,,A ja vam kažem da se ne branite oda zla,

nego ako te ko udari po desnome tvom obrazu,

obrni mu i drugi’’

Jevanđelje po Mateju Novoga zaveta, 5, 39

- Vi ste cenjeni sud, a ja samo običan čovek.– započeo je čovek svoj govor – Vi ste, eto, vlast. Vi znate zakone. Pametni ste ljudi. Učeni. Kaznu znam! Da, znam. Ne morate je ni čitati. Nije važno je li deset, dvadeset, pedeset godina.

Govorio je odvažno i glasno. Kao da ga čeka neki novi, srećniji život, a ne robija. Bilo je nečeg svečanog u njegovom držanju. Lice mu je bilo smrtno ozbiljno, bez ikakvog znaka straha. Ruke su mirno stajale uz telo. Šake nisu podrhtavale. Nije lomio prste. Nije se gotovo ni pomerao. Stajao je poput kipa. U glasu nije bilo ni traga nervoze, uzbuđenja. Reči je izgovarao jasno i glasno. Kao da ih je premeravao, pažljivo birao, vodeći računa da svakoj da na značaju. Negde među ljudima je bila i njegova žena. Plakala je. Začuli bi se njeni jauci, brisanje nosa i poneki uzdah. Nije se okrenuo prema njoj. Znao je da je i sad u licu otečena od kukanja. Odevena u crno. Znao je, iako joj je bio okrenut leđima. Izgledala je kao udovica. Možda je već postala udovica. Možda ga je sahranila. Imala bi pravo. Muža je na neki način izgubila. Ostaće sasvim sama. Od muža će joj ostati prezime. Ništa drugo, samo prezime. Jedna obična, ružna i neprijatna reč koju je javnost bezbroj puta izgovorila, čula, pročitala u novinama. Zbog tog prezimena bi trebalo da se stidi, da ga sramežljivo izgovara. Znao je da je očajna i žalosna. Ali, nije se okrenuo.

Predao se. Odmah posle zločina je uhapšen. Stavljene su mu lisice na ruke i priveden je u obližnju policijsku stanicu. Nije se opirao. Priznao je. Nije bilo smisla da laže. Ili da se brani. Da beži. Stvar je bila očigledna. Stajao je pored svoje žrtve. Telo mladića na pločniku je još bilo vrelo. Mnogo krvi, bara od kiše i čovekove blatnjave cipele. Bljesak svetlosti na policijskim automibilima, zvuk sirene koja kao da zapomaže. Držao je neki pištolj u rukama. Čekao je da pođe kuda ga vode. Smiren, kao da je ubistvo ništa. Jedan pucanj, razneta glava. I samo puno krvi. Otkud toliko krvi...

- Osveta! – prenosili su mediji. - Otac žrtve uzeo pravdu u svoje ruke! – osvanjivali su naslovi u novinama. Vrela krvava vest je golicala ljudsku radoznalost, raspaljivala izopačene draži. Jer, ništa narodu nije milije nego da pročita kakvu istinitu priču, makar bila i ovako strašna i užasna. Jer, narod voli da priča, prepričava i komentariše priče koje su se skoro i blizu dogodile.

- Ima li pravde u ovom svetu? – pitao je ženu.

Kiša je lila i naporno udarala po prozorima. Žena je ućutala i slegla ramenima. Spakovao se, stavio pištolj pod jaknu i izašao iz kuće bez reči, zamišljen i nadnesen nad zagonetkom koja se opire i ne da se odgonetnuti. Pravda i pravičnost! Žena se nije ni okrenula za njim. Navikla je da ode. Posle se vrati. Legne u krevet. Ćutke svuče odeću ne paleći svetlo u suviše mračnoj sobi. Jedva da ga oseti kad se spusti pored nje.

Te večeri je stajao u dvorištu. Popušio cigaretu na brzinu, do pola, i pošao. Znao je gde se njegova žrtva nalazi, gde slavi. Ubica njegovog osamnaestogodišnjeg sina je proglašen nevinim. Ubio, a nevin. Ubio iz dosade, tek onako, a nevin. Kriv, sasvim kriv! Očigledno je! Postoje dokazi! Postoje svedoci! A pred sudom nevin! Oslobođen! Optuženi se pravdao, rekao da se kaje, da je pogrešio i da mnogo žali. Govorio je da nije mislio da će ubiti mladića. Hteo je samo da se našali. Pucao je onako, zabave radi. Zaklinjao se da se ni ne seća kad je tačno pištolj opali, da nije ni osetio. Popio je, pa se ne seća. Nikad tako trezan ne bi. Sud ga je proglasio nevinim.

Žena je proklinjala, udarala se u grudi, čupala kosu sa glave, padala na kolena, kukala. Kao što je u sve te dane od sinovljeve smrti samo kukala! Postajala je dosadna. Sedela bi nad slikama, brisala oči, milovala sinovljev lik na slici. Gledao ju je izbezumljenu i nemoćnu. Noći su bile najgore. Ona bi pre spavanja popila nekakve lekove za smirenje, prekrstila se kao po kakvom ritualu, još koji put zajecala, šapćući neke nerazumljive reči kao samo njoj znane molitve. Nešto bi je savladalo, da li bol, da li san, umor, i odjednom bi zaspala kao jagnje. On bi nastavio da leži budan u borbi sa pitanjem šta da učini. I kako. I ima li smisla da bilo šta učini. Da popravi. Da ispravi ono što je pogrešno urađeno. Da li bi nešto izgradio? Ili bi sve uništio? A šta je ostalo što bi se moglo uništiti? Zar nečeg ima? Ili postoji skriveni smisao koji mu izmiče jer se dvoumi, ohrabruje i srami u pokušajima da donese ispravnu odluku. Možda ga zasplepljuju dileme i premišljanja. Možda ne sme da odlaže. Da gubi vreme. Jer, što duže bude mislio, smisao će biti sve dalji, bleđi, nepostojaniji. Zato treba požuriti. Kako suditi? Ali, ne po božanskim i društvenim zakonima, već po onim čistim, prirodnim, ljudskim, koji su odavno zaboravljeni i potisnuti. Šta činiti? Ubiti! Ubiti ubicu! Jednako! Jedan na jedan! Ravno i čisto! To je pravedno! To je pošteno! Ubiti! Ponavljao je taj svoj savršeni odgovor! Ponavljao je tu slatku, opojnu reč ubiti kao uspavanku. Ali, sve više ga je držala budnim, nekako ushićenim. Ubiti! Samo ubiti! Osećajući milinu glasova jedne obične reči, trzao se, i budnost ga je opet bacala u dileme. Opet je vagao svoje misli. Stavljao ih na dva tasa. Puštao ih da odstoje koji trenutak posmatrajaći koji tas će prevagnuti. Dve sukobljene misli su ga trzale i držale ga rascepljenog na dve pole, posle ga sjedinjavale, spajale i gurale u san, iznenadnim obrtom su ga dizale i primoravale da odabere onu koja je vrednija i teža. A obe su obećavale nekakvu pravdu. Samo toj pravdi nije mogao da spozna ispravnost. Zato se misao, koja bi se pred drugom povukla, olako vraćala. I opet bi počeo da ponavlja iste reči. Ubiti i vratiti istom merom! Ali, ubiti, znači i biti jednak svima drugima koji ubiju. Tad bi se stresao od same pomisli na reč ubiti. Prisetio bi se, nikad nije smeo da zakolje pile, gadilo mu se kad jadna životinja zapišti i u poslednjim trzajima beži od smrti. I ona krv koja šiklja iz vrata... Užas! Kako ubiti? Zar je i to važno? Smoćiće snage. Nije bitno hoće li mu se gaditi. Ako ubije, tu je kraj! To je konačno! Zaustaviće nečiji život! Ali, ne bilo čiji život! Zaustaviće život onoga koji ni ne treba da živi! Ako ubije onog koji je ubio, presudiće kako bi zaista trebalo da se sudi. Sud je pogrešio! Sud nije bio na strani pravde! Lagano je počeo da se podiže drugi tas. I ubica je nečiji sin. I on je jedinac. I on ima neku majku! I ona će žaliti za njim i proklinjati ubicu svog jadnog sina. I otac! Biće besan. Ma, ne može tako biti! Nema smisla da razmišlja o roditeljima ubice svoga deteta. To su neki drugi, neobičniji ljudi, ljudi kojima pravda udovoljava i robuje po drugim, nepisanim zakonima. To su ljudi koji zakon drže u svojim rukama i prepravljaju njegove stavke podvodeći ih svojim potrebama, željama i htenjima. Kad je tako, i kad nema pravde, onda ništa nije pogrešno. Ni ta misao ubiti nije pogrešna. Računica je postala jasna. Tasovi u glavi su se umirili.

- Ja se ne branim, gospodo! – završavao je svoj govor – Po Vašim zakonima ja sam kriv. Ubio sam! Ali, jedno ću Vam reći. Sa Vašom pravdom nisam mogao da se pomirim. Moju žrtvu ste oslobodili. Vi ste sud. Znate kako ste sudili. Ipak, čini mi se da ne poznajemo iste zakone Vi i ja. Zato sam premerio sam. Ako ubijem, onda nisam kriv. Možda sam učinio nešto... Možda sam spasao nečijeg sina... Ali, Vaši zakoni se sa mojima ne podudaraju. I za Vas sam kriv. I kaznu čekam. Onu kaznu koju ćete mi računati i izricati po godinama. Ipak, znajte da sam muke već prošao. Odbolovao. One muke kada sam sam hteo da presudim šta je pravično i po zasluzi. Sad me raduje što sam pravdu zadovoljio!