Duh

Duh

Rađa se da bi umro. Umire da bi živeo. Postoji da bi iščezao. Nestaje da bi opet postojao. Kao kakav knjiški junak neke neobične priče. Paradoksalni duh koji napušta telo i telu se vraća. 

Tajna

Tajna

Da li znate kako je to čuvati tajnu? I ne reći je nikom. Ni sebi. Ni tišini. Ni tami. Da li znate kako je to robovati sebi? Biti sužanj istine u tami. U grobu. U tišini. U tvrđavi sazidanoj od bezglasja.

Da li znate kako je to snevati budan? Kao po kazni. Ili po prokletstvu. Ne moći usnuti. Robovati javi. Klanjati se svitanju koje dolazi po česticama mraka.

Da li znate kako je to živeti sa tajnom? Mrzeti je i voleti. Deliti joj blagoslove i kletve. Milovati je i ružiti. Otrovom pojiti, posle je lečiti. Celivati je kao ikonu, čudotvorne mošti. Spaljivati je kao urok, gaziti je nogama. Posle je podizati kao dete.

Da li znate kako je to živeti sa tajnom? I ne reći je nikom. Ni svetu, ni Bogu, ni majci, ni sebi. Ni tišini. Prećutati. Da se ne sazna. Da se ne otkrije. Jer je greh, jer je stid, jer je za osudu. Jer je kasno da osetim ljubav. Ovako star, umoran i sed.

Propovednik

Propovednik

On je prorok. Milosrdni propovednik Boga. Iscelitelj ubogih. Čudotvorac. Molitvenik. Sa pokajnim suzom staje pred oltar. Metaniše. Krst celiva.

On je pobožni grešnik. Smrtnik. Čovek tek. Nesvestan sebe i svoje kratkovečnosti. On je prebodobni lažljivac. Bludnik. Jeretik. Čedomorac. Izdajnik Hrista.

Star, ali lep. Kao kakvo čedo svevišnjeg božanstva. Muž, otac, sin, brat. Prijatelj, ljubavnik. Samac. Kao pustinjak, kao podvižnik. Sam i pust kao kamen. Kao grob.

Mrzi jutro. Mrzi predvečerje, noć i dan. Mrzi vreme, prostor, ljude. Mrzi vazduh, vatru i vodu. Mrzi nebo, prezire zemlju. Gnuša se glasa, tišine se plaši. Sa anđelima ratuje, demone proklinje. Sebi se klanja.

On je tužni klovn. Uplakani pajac. Spetljani glumac pred brojnom publikom. Čeka aplauz, uzvike i cveće. Dostojanstveno pravi poklone na sceni. Gord, ponosit, sujetan. Samo sebi odan.

On je nepravedni sudija. Lažni svedok. Tužilac sa licem optuženog. On je čuvar reda. Prestupnik i krijumčar. On je živ, a umire već godinama. Veseo i tužan, nasmejan i ozbiljan, sa stalnim maskama na licu. Skida maske. Traži sebe. Ali, ne prepoznaje se više.

Tragični komičar

Tragični komičar

Počinjem sebi da ličim na junaka antičke tragedije. Prokletstvo zbog narušavanja ustaljenog poretka, gnev nedosežnih božanstava. Tragička krivica koja se ogleda u mojim nemirnim traganjima i kazna u nemogućnosti da otkrijem smisao svog postojanja. Negativni junaci koji ometaju svaki moj pokušaj da se oslobodim i prestanem da grešim. Čekam peti čin. Zapravo, možda je taj peti već otpočeo.

Tragedija mog posla se ogleda u mojim komičnim sukobima sa svetom. Nesporazumi između okoline i mene nabijeni su napetošću i nerešivim zadacima koje pokušavamo da rešimo, ali nam ne polazi za rukom. Ja idem na jednu, oni na drugu stranu. I ja zaplačem kad oni počnu da se smeju, a njima naviru suze kad mene obuzme nezasiti smeh. Čini mi se da se nikada nećemo sprijateljiti. Za sve je kriva ova nekontrolisana strast koju osećam prema svom zanimanju i pozivu. Ali, još uvek ne želim da prestanem da pišem.

Apokalipsa

Oskrnavljena priroda. Obespravljeni ljudi. Orobljena kultura. Slepilo uma. Invaliditet tela. I smrt na rođenju. Kao apokaliptična nesreća. A sve je stvarnost. Savremena stvranost. Sadašnjost bez naznaka svetlosti moguće budućnosti. 

Rodoljublje

Dosada

Danas čoveku ne može, ne sme biti dosadno. Ipak, ima onih koji, dok izbija prvi zrak svetlosti, tvrde da sviće neko dosadno jutro, i da je dan koji se probija po tom zraku dosadom obojen, a da mrak koji najavljuje noć proteže dosadu pred očima. Ako je dosada čovekov glavni problem, onda taj čovek ne zna da živi.

Strah

Strah

Postoje mnoge priče. Tužne, tragične, sa sve onim nesrećnim junacima, koji zapravo nisu nikakvi junaci već se po nekakvoj navici tako nazivaju. Pre su to poniženi i uvređeni, kukavni nesrećnici koje bi trebalo zaboraviti i uništiti svaki postojeći trag njihove sudbine. Ugušiti ih da ne uznemiravaju slušaoce. Da ne podsećaju na bol i patnju.

Postoje one lepe i umiljate priče, priče koje se uz osmeh pripovedaju. To su vedre priče o pravim junacima, Božijim izabranicima, privilegovanim smrtnicima koje je neznana sila milošću zadojila i osmehnula im se, bilo to slučajno ili namerno. Ti junaci ostaju besmrtni i posle svojih umiranja. Žive večitim životom služeći kao nada i uteha slabašnima i očajnima.

Postoje smešne priče, postoje isprazne i besmislene priče. Zatim, one koje su svačije, svakodnevne i koje su vremenom prestale da imaju ikakav značaj, jer su jednostavne i gotovo neprimetne u svojoj uobičajenosti. Čitav čovečanski vek prožet je pričama koje se sudaraju i ukrštaju, i opet razilaze i granaju, odvajaju svojim putevima, odlazeći u zaborav ili stičući spomen neizbrisivog sećanja. Ali, oduvek su moju pažnju posebno privlačile one priče koje se nikad nisu čule. Ili su se samo šapatom oglasile. To su priče koje kao kakva zločinačka nedela nose crnu i sramnu notu, te su stoga zabranjene. One se ne pričaju. Ali su nekim nečujnim glasovima ispripovedane. Bar se zna da negde postoje i da žive kao duhovi svih vremena. Priče koje se prećute, o kojima se ćuti. Jer, kad bi se njihove reči izgovorile javno, pred svetom, ma pred jednim čovekom, došlo bi do opšte propasti i uništenja koje oporavku ne ostavljaju nikakve nade. Priče o tajnim ljubavima, o ratnim poduhvatima, o prevarama i preljubama, priče o lažima i istinama, priče o grehu.

Slušajući pripovedanja različitih pripovedača, u različitim vremenima i prostorima, sve više je moju misao okupiralo ubeđenje da svaki čovek na ovoj planeti ima neku svoju tajnu priču. Jedinstvenu zabranjenu priču koju, ni kad ostane sam, zatvoren u četiri zida, ne sme da izgovori. To je ona priča koju duboko zatrpava u sebi, tražeći joj tamničarske odaje u mračnim i hladnim predelima svoje duše. Zaključava je, zakiva lancima i katancima da nikad svetlost dana ne ugleda. I ulaže sve moguće napore, svim silama se trudi da osigura prikriveni prostor, da ga odvoji od sebe i izmesti iz sopstvenog bića, ne bi li bio spokojan i oslobođen od bojazni da će se jednom tajna priča otrgnuti i prevariti ga progovarajući sama mimo njegove volje. Iako se ona neretko oglašava u njemu, kao prestravljeno i napušteno dete u stravičnom mraku, on je ignoriše, okreće glavu od nje, zatvara oči i uši, praveći se lud, glumeći pred njom da je ne poznaje i da nikad za nju nije ni čuo. Ratsrzan između odluke da do groba ćuti i potrebe da bar nekad i nekome ispovedi svoju muku, umoran i iscrpljen dok bdi na straži, neprijatelj samome sebi, čovek sa nepoverenjem zagleda svoj lik i pita se ima li nekog drugog čoveka na svetu u kojeg može imati poverenja. Osramoćen zbog paranoidnog stanja, zastrašivan sopstvenom nevericom, osvrćući se oko sebe, sa zadrškom ispitujući i najbliže prijatelje, čovek gotovo da silazi sa uma opterećen pitanjem svoje tajne priče i časom u kojem bi mogao da progovori. U toj nepodnošljivoj i neizrecivoj borbi koju je primoran da vodi dok razmišlja kako da okonča odnose sa svojom pričom, zakleti nemi pripovedač nikad nije siguran da li je na pravom putu. Među tim tihim i nemim govornicima neretko se nađe pojedinac koji smogne sulude hrabrosti te na neki samo njemu znan način pokušava da iznedri iz sebe ako ne celu priču, bar jedan njen deo. Ali, sa teškim naprezanjem, uz nemerljivo kajanje, jer izneverava svoju zakletvu, i jer tek na momente prestaje da bude rob svoje tajne priče. Jer, ta tajna je najstrašniji dželat koji se namerio da uništi ljudsko biće.

Malo je onih koji znaju šta znači to biti rob tajni. Čuvati je i ne moći je poveriti nikom. Slušati je kako šapuće kao demon iskušač, gušiti je da se ne oglasi. Možda su zato ti odvažni i smeli pojedinci odlučili da pišu. Tako govore i ćute, iznose poluistine, stvari koje i jesu i nisu, koje su bile, i koje bi mogle biti. U kanale izmaštanih dimenzija, koje se kao priviđenja otkrivaju u neznanim momentima ushićenih stanja uma i duše, ti zaneseni pojedinci zakivaju na zidovima večitog vremena zapise o onome što znaju. I tako i sami nesvesni svog otkrića, zapravo otvaraju put kao objavljivanju onog što se taji, ali na najsavršeniji i najbezbolniji mogući način. Pisati i poštovati tajnu, ujedno joj biti izdajnik. Možda je to zlatno rešenje za kojim i ja tragam već godinama. To pisanje. Možda je ono jedino sigurno oružje kojim mogu da zavaram, ako već ne mogu sasvim i u celosti da pobedim, strah!

Lica

Lica

Već godinama se noći ne menjaju. Ne iznenađuju me nekim čudesnim promenama. I dan mi uvek počinje isto. U onom svečanom času, kad više nema ni najmanjeg prostora na zemlji za ma jednu česticu mraka, i kad je najurena noćna tama u neki nepoznati i daleki, gotovo nepostojeći prostor, na moje prozore pokucaju ista lica. Ona davnašnja i zaboravljena lica, koja pred mojim vratima stoje kao na molitvi, sklopljenih ruku i uplakanih očiju, bezglasnim šapatima vapeći za malo sna, odmora i spokoja.

Kao nepoželjni i zastrašeni duhovi vremena bez granica oni dolaze u moje odaje, tražeći od mene pomoć i utehu, sabijajući se u ćoškovima moje sobe, klečeći, kao da pred Bogom pokazuju iskupljenje za kakav stravičan greh. I ja ih puštam, odstojim i istrpim njihove nerazumljive i na reči neprevodive rituale kojima izvore, smisao i cilj ne razaznajem. A kad dođe trenutak da im jasno i izbliza sagledam lica, već nestanu. Kao da ih nije ni bilo. Kao neuhvatljivi delići vazduha, dižu se u nebesa, daleko, iznad svih svetova, lebdeći na nekim stazama koje moje noge ne dotiču. I dok se osvrnem, sukobljavajući se sa nemilosrdnom dnevnom svetlošću koja ne mari za umor mojih očiju, nikog od gostiju nema. Zažalim što dan sporo odmiče i što mi sati ne udovoljavaju, već me puštaju da sa nestrpljenejm iščekujem taj poseban trenutak. A onda opet. Iznova. Veče. Noć. I kratkotrajni čas pred samo rađanje sunca. Jedan čas i ništa više. Kao jedan dah. Kao jedan mali, sićušni život koji niko sem mene ne proživi. 

Nevernik

Najzad je umrla vera u meni.

Ili je samo oživela sumnja koju je davno trebalo da probudim.

Sad ne verujem nikome,

a ponajmanje verujem sebi.