Nacionalnost-spisateljska

Nacionalnost-spisateljska

O pojedinim piscima se besprekidno vode polemike kojim i čijim književnostima pripadaju. Njihova dela se u tim polemikama zanemaruju i postaju bleda senka umetnosti. Andrić i Selimović su bili, jesu i verovatno će biti predmet ovakvih polemika. U mojim očima su isti. Vrhunski pisci.

 ,,Od onoga što nije bilo i što nikad neće biti prave vešti pisci najlepše priče o onome što jeste’’, Ivo Andrić

       ,,Pitaju me koje sam vjere. A ja im odgovaram pitanjem: A koliko to bogova ima?’’

Meša Selimović

Neretko se desi da mi u svakodnevnom razgovoru sagovornici postave prilično naporna i nejasna pitanja, te nije slučajno što na ista dajem mutne odgovore. Kao da zbog svoje čitalačke strasti nosim neko prokletstvo. Večito znatiželjni me intervjuišu, postavljajući mi obavezno, podrazumevano i neizbežno pitanje:

- Ko Vam je omiljeni pisac iz naše književnosti?

Najpre pomislim u sebi Zar samo jedan?

Andrić i Selimović. Dele prvo mesto.

- A šta su oni po nacionalnosti? – sagovornik je radoznao.

- Pisci. – kažem.

Iako se tokom vremena nalazila pred raznim zlupotrebama, manipulacijama, omalovažavanjima, ova jadna umetnost reči, koju ponajčešće ne štite oni koji o njoj pohvalno govore, ne poznaje razlike koje drugi, uglavnom slabo učeni, sa oskudnim čitalačkim iskustvom, samo donekle pismeni, žele da joj nametnu. Ona razbija granice vera i nacija.

Nije bitno hoće li se pisac krstiti Hristu, klanjati Alahu, tražiti nadahnuće od Bude, važno je ono što ostavi iza sebe kao trag neizbrisive, večite i iznad svega vredne lepote.