Lica
Već godinama se noći ne menjaju. Ne iznenađuju me
nekim čudesnim promenama. I dan mi uvek počinje isto. U onom svečanom času, kad
više nema ni najmanjeg prostora na zemlji za ma jednu česticu mraka, i kad je
najurena noćna tama u neki nepoznati i daleki, gotovo nepostojeći prostor, na
moje prozore pokucaju ista lica. Ona davnašnja i zaboravljena lica, koja pred
mojim vratima stoje kao na molitvi, sklopljenih ruku i uplakanih očiju,
bezglasnim šapatima vapeći za malo sna, odmora i spokoja.
Kao nepoželjni i zastrašeni duhovi vremena bez
granica oni dolaze u moje odaje, tražeći od mene pomoć i utehu, sabijajući se u
ćoškovima moje sobe, klečeći, kao da pred Bogom pokazuju iskupljenje za kakav
stravičan greh. I ja ih puštam, odstojim i istrpim njihove nerazumljive i na
reči neprevodive rituale kojima izvore, smisao i cilj ne razaznajem. A kad dođe
trenutak da im jasno i izbliza sagledam lica, već nestanu. Kao da ih nije ni
bilo. Kao neuhvatljivi delići vazduha, dižu se u nebesa, daleko, iznad svih
svetova, lebdeći na nekim stazama koje moje noge ne dotiču. I dok se osvrnem,
sukobljavajući se sa nemilosrdnom dnevnom svetlošću koja ne mari za umor mojih
očiju, nikog od gostiju nema. Zažalim što dan sporo odmiče i što mi sati ne
udovoljavaju, već me puštaju da sa nestrpljenejm iščekujem taj poseban
trenutak. A onda opet. Iznova. Veče. Noć. I kratkotrajni čas pred samo rađanje
sunca. Jedan čas i ništa više. Kao jedan dah. Kao jedan mali, sićušni život
koji niko sem mene ne proživi.
