***

,,,Samoća je najveće prokletstvo ovoga sveta. Bog nam nije darovao život da ga proživimo sami, otuđeni i bezobzirni prema drugim stvorenjima. Pogledam ove nebeske ptice koje mi kruže iznad glave. U parovima izvode let. A ja sam sam. Pogledam mrave kako mi mile oko nogu. Čitave porodice tih sićušnih bića se kreću. A ja sam sam. Ni zver ne voli samoću. A ja... Smejem se sam. Plačem sam. Ležem u postelju sam. U svitanje se budim sam.

Da li nas je Bog stvorio jer je osetio da smo Mu potrebni? Da li je i on lečio svoju nebesku samoću stvarajući čoveka po obrazu svojemu? U prve dane načinio nas je niiščega:

- A stvori Gospod Bog čovjeka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovjek duša živa;*

- I reče Gospod Bog: nije dobro da je čovjek sam; da mu načinimo druga prema njemu;* *

A ja se odrekoh svega radi samoće. Svečano, pred svetom, kao na praznik, pod zakletvom. Siguran, odvažan i nepokolebljiv. Kao kad ratnik odlazi u boj i gine za otadžbinu. Kao kad se žena zaklinje mužu na vernost do groba. Kao monah, koji lud Hrista radi, umom, dušom, srcem i telom poznaje samo Boga. ’’

(,,Sam’’)

---

* Prva knjiga Mojsijeva, 2, 7

* * Prva knjiga Mojsijeva, 2, 8

* * Prva knjiga Mojsijeva, 2, 8