...

Nedavno na groblju čitam imena i prezimena pokojnika. Na jednom krstu piše – Ljubomir Dobrota. Onaj koji ljubi mir. I koji je dobar.

Zar da za takav identitet saznam tamo gde živih nema?

Nije slučajno, verujem. 

Dobar čovek

Dobar čovek

Zašto je dobar čovek istovremeno usamljen u ovom svetu? Zar je dobrota po nekakvom božanskom promislu osuđena na nemilost sudbine, okružena večitim upornostima zlobe? Čini mi se da, kako vreme odmiče, sve manje verujem da dobro pobeđuje po onoj staroj, poznatoj, bajkovnoj formuli. Ta jadna i posramljena dobrota se bori i rešava nerešive zadatke, ali joj cilj sve više odmiče i biva nedostižan.